Радмило Божиновић

Историја Словена уопште, а посебно њихов јужни огранак, у великој је мери непозната све до зоре средњег века - тачније раног шестог века, а и делимично је нејасна још неколико векова после. Узгред, славенска племена која су касније означена као Јужни - и вероватно преци данашњих Срба и Хрвата - су напуштањем раније колективне домовине (за коју се обично претпоставља да је негде између данашње југозападне Украјине и источне Пољске) заправо проузроковала ову промену . Крећући се на југ, током миграција великих евроазијских народа, преко планине Карпата и региона доњег Дунава, коначно су ступили у непосредан контакт са Грчко-римским хришћанским царством - водећом еуро-медитеранском цивилизацијом свог времена, која нам је оставила бројне записи о овим историјским догађајима.

Да будемо сигурни, чак и у ранијим временима постоје повремене референце у древним хроникама - почевши од Херодотовог оца „историјског оца“ (5. век пне) - разних народа на ивици „познатог света“ или шире, за који се мислило да је насељавање подручја између Црног и Балтичког мора, и евентуално представљање или повезаност са Славенима; али ови записи су обично нејасни или легендарни и обично користе племенске називе (нпр. Скити и Сармати) врло слободно. Тако се десило да тек у 6. веку., у историјама Прокопија и његових непосредних наследника, се Славени појаве са тим именом и одређеним историјским идентитетом.

Заиста, проучавање ових писаца понекад открива фасцинантне чињенице о Славенима и њиховим особинама - неке повољне, а друге мање, а многе наизглед трајне и данас. На пример, Прокопија каже како „овим племенима не влада један човек, већ од давнина живе у демократији“, као и да имају јавна окупљања која ће одлучивати о политици. Ни на који начин нису били дивљаци, описује он, и затворенике нису дуго држали у ропству - радије су их или брзо вратили кући због откупнине или их пустили да живе слободно међу собом. Цар Маурице, с друге стране, у свом чувеном војном приручнику Стратегикон каже како се "различита у мишљењу, тако да се или не слажу или чак и ако се могу сложити, многи убрзо крше споразум, јер сви љубоморно једни против других и без воље да дају предност другима. " Њихова љубав према слободи често је запажена - као што је то случај у легендарном сарказму као одговор на изасланике Авар кхагана: „Ко је човек под овим сунцем који нас може натерати да се поклонимо или подлегнемо?“ - али парадоксално, ово је такође било кључни фактор у спречавању њиховог организовања државе или друге структуре која би била у стању да пружи отпор и колективне интересе.

И тако су, прешавши границу Дунав-Сава, заувек ушли на византијски Балкан. Почетком 500-их ови прелази су били више у облику налета и тако били привремени, али крајем века насељавање разних племена постаје трајно. Иронично је то да је недостатак организационе структуре такође био предност у ратовима са Бизантинцима, јер није било ниједног племена или вође који би трајно утицао на пораз, поткупљивање или потписивање уговора. Овај период је обележен и почетним упадима азијског ратника племена Авара, испреплетених са каснијим славенским; и доиста, овде видимо сукцесивне таласе долазака, а не само један једини. Дакле, главне карактеристике ове почетне фазе историјског присуства јужнословена могу се сажети као: трајна колонизација Балкана, све до Пелопонеза; лабава племенска организација; често подређени положај Аварима; и промену односа са заосталом, али још увек присутном византијском влашћу.

Рани извори спомињу завидан списак појединачних племенских имена када се говори о пристиглим и досељеним Јужним Славенима. Многи од њих данас изгледају нејасно, а многи су се тек заснивали на насељеном локалитету. Међутим, чини се да су неке пре миграција; најистакнутији од њих су Срби и Хрвати, који су временом требали обухватити готово све остале. Етимологија ових имена и даље остаје контроверзна; Често се тврди да нису славенског, већ иранског порекла, што сугерира хипотезу о постојању засебних иранских племена тих имена, која су у пред мигрантско време гурана на исток да би се спојила са Славенима. Нажалост, први извештаји који поуздано спомињу ова два имена потичу тек из 10. века. АД, а често се заснивају на усменим традицијама одавно прошлих догађаја. Два кључна извора су Де администрандо империо цара Константина Порфирогенитоса и средина 12. ц.Хроника Диоклејевог свештеника.

Према Порфирогенитосу, Срби су првобитно живели у нечијој белој Србији (суседној Белој Хрватској) у данашњој Пољској; тада, у раном 7. веку, половина становништва мигрирала је на Балкан под вођством два брата. Тамо су, након извесне неодлучности, прихватили позив цара Хераклија да се настане у широком простору централног полуострва, названом "Крштена Србија" - вероватно у вези са раним покушајима да их преобрати у хришћанство.

У почетку су Срби створили неколико лабавих државних ентитета: регион Неретве (Паганија) између река Неретве и Цетине, са острвима Брач ​​(пр. Брахцх) и Корчулом (КОР-цху-ла); Захумље (ЗАХ-хоом-лие), између Неретве и Дубровника, са острвом Мљет (пр. Млиет); Травунија (трах-ВОО-нее-иа; везано за назив града Требиње) и Конавле између Дубровника и Бококоторског заљева; Дукља (ДОО-клиа; касније звана Зета, затим коначно Црна Гора), између Боке и реке Бојане (БО-иа-на); даље у унутрашњост, Рашка (РАХ-схка) и касније Босна (између река Дрине и Босне).

Прва династија "Крштене Србије"

Кнез Властимир (840. - око 860.) - Википедија
Мутимир (око 860. - 891.), у почетку са браћом Стројимир и Гојником - Википедија
Прибислав Мутимировић (891 - 892) - Википедија
Петар Гојниковић (892 - 917) - Википедија
Захарије Прибисављевић (921 - 924) - Википедија
{Бугарска окупација} (924 - 927)
Принц Часлав Клонимировић (927. - око 960.) - Википедија

Династија Дукља (Зета)

Јован Владимир (око 990 - 1016)
Стефан Војислав (1035-1051)
Михаило (1051 - 1081), у почетку са четверо браће; преузима титулу краља
Константин Бодин (1081 - око 1101)
Михаило и Доброслав (око 1101 - 1102) - Википедија
Кочапар (око 1102 - 1103) - Википедија
Владимир (око 1103 - 1118) - Википедија
Ђорђе (око 1118) - Википедија
Грубеша (око 1118 - 1125) - Википедија
Ђорђе (око 1125 - 1127), друга владавина
Градихна (око 1127 - 1146) - Википедија
Радослав (1143 - 1163) - Википедија

Рашка жупани (11 - 12 век)

Држава Рашка настала је у централном и источном делу некадашње „Крштене Србије“, а њен центар био је зидани град Рас. Од раног 11. века био је под влашћу монарха из Дукље (Зета). Вукан - члан породице којег је краљ Бодин именовао да управља провинцијом - преузео је локалну титулу гранд зупан, заповедајући свим локалним кнезовима (зупанима). Током своје дуге владавине (око 1083. - око 1122.), успео је - комбинацијом војних акција, благовремених (ако често прекршених) обећања и друге дипломатије - да се одмакне од падајуће Зете и успешно се супротстави Византијцима, повремено се ширећи на југу и истоку.

До 12. века, Мађарска је постепено постала све значајнији фактор на Балкану, захваћајући номинално византијске посједе. Укључивши Хрватску 1102. године, а недуго затим и разне делове Срема, Далмације и Босне, постала је директна претња византијској држави, која је, заузврат, уживала у стогодишњем препороду у династији Комнени. У тим околностима, Раскан Србија - уплетена између њих две - а њена политика била је условљена тим ширим контекстом. Ово је подсећало на бугарско-византијске сукобе из 9. до 10. века, али са византијском улогом обрнутом - сада је то био ближи и, дакле, непосреднији непријатељ. Опћенито везан вазалним статусом за Цариград у мирнодопско вријеме, али брзо заузимање за време ратова са мађарским двором Арпад (гдје су им породичне везе донијеле значајан утјецај), и усклађивање владајућих породичних освета са страном подршком - овај образац су понављали Рашки зупци током средњем делу 12. века и угарско-византијским ратовима. Нарочито је то било истакнуто током отворених непријатељстава, попут сукоба 1127. и 1150. - последњи који је завршио битком на Тари, грчки су хроничари описали епским речима, где су Урош ИИ и његови мађарски савезници поражени од Мануела Комненоса. Овај период доживео је сукцесију три главна зупана - Уроша И, Уроша ИИ и Деса - и генерално се завршава смрћу последњег великог Комненосовог цара, Мануела И (1180.) - као и преласком Рашковог престола у оно што се појављује да буде споредна грана крајем 1160-их. Овај нови монарх Стефан Немања показао се као изванредан државник и оснивач најпознатије српске средњовековне династије.

Вукан (око 1083 - 1122) - Википедија
Урош I (око 1122 - ране 1140е) - Википедија
Урош II (ране 1140е - 1155) - Википедија
Деса (1155) - Википедија
Урош II (1155 - ране 1160е), друга владавина
Примислав (1162 ?)
Белош (1162 ?) - Википедија
Деса (1162 - 1166), друга владавина
Стефан Тихомир (1166 - око 1168), најстарији брат Стефана Немање - Википедија

Династија Немањића

Стефан Немања, Велики Жупан Рашке (1168 - 1196), прво са браћом Мирославом и Страцимиром
Стефан Првовенчани (1196 - 1227), преузима титулу краља 1217
Стефан Радослав (1227 - 1234) - Википедија
Стефан Владислав I (1234 - 1243) - Википедија
Стефан Урош I (1243-1276) 
Стефан Драгутин (1276-1282), након абдицирања краља Северне Србије и Срема 1316. године
Стефан Урош II Милутин (1282-1321)
Стефан Урош III Дечански, Краљ (1321-1331)
Стефан Урош IV Душан (1331-1355), преузима титулу цара 1346. године
Стефан Урош V (1355-1371)

Владари Босне

Кулин, са титулом бана (око 1180 - око 1204) - Википедија
Нинослав (око 1232 - око 1250) - Википедија
Пријезда I Котроманић (око 1250 - 1278) - Википедија
Пријезда II (око 1287 - 1290) - Википедија
Стефан I Котроманић (1290 - 1310) - Википедија
Павао, Младен I и Младен II Bribirski (1299 - 1322) - Википедија 1, 2, 3
Стјепан II Котроманић, Бан (1314-1353)
Твртко I (1353 - 1391), преузима титулу краљ Стефан 1391. године
Стефан Дабиша (1391 - 1395) - Википедија
Јелена Груба, Краљица (1395 - 1398) - Википедија
Стефан Остоја (1398 - 1404) - Википедија
Стефан Твртко II Твртковић (1404 - 1409) - Википедија
Стефан Остоја (1409 - 1418), друга владавина
Стефан Остојић (1418 - 1421) - Википедија
Стефан Твртко II Твртковић (1421 - 1443), друга владавина
Стефан Томаш (1443 - 1461) - Википедија
Стефан Томашевић (1461 - 1463) - Википедија

Владари Хума / Херцеговине (породица Косача)

Влатко Вуковић (? - 1392), са титулом Војвода - Википедија
Сандаљ Хранић Косача (1392 - 1435) - Википедија
Стефан Вукчић (1435 - 1466), преузима назив "Херцег Светог Саве" 1448. године - Википедија
Влатко (1466 - 1481) - Википедија

Владари подељених српских земаља

Македонија

Вукашин Мрњавчевић (1366 - 1371), са титулом Краљ
Марко Краљевић (1371 - 1395) - Википедија

Зета

Балша I (око 1360) - Википедија
Ђурађ I Балшић (1360 - 1378), у почетку са браћом Страцимиром и Балшом II - Википедија
Балша II Балшић (1378 - 1385) - Википедија
Ђурађ II Страцимировић Балшић (1385 - 1403) - Википедија
Балша III Балшић (1403 - 1421) - Википедија

Косово

Вук Бранковић (1371 - 1397) - Википедија
Удовица Мара Бранковић са синовима (1397 - 1412) - Википедија

Поморавље (слив реке Мораве)

Лазар Хребељановић, принц (1371 - 1389), преузима краљевско име Стефан
Стефан Лазаревић, кнез (1389 - 1402), преузима титулу Деспот

Деспоти обновљене Србије

Стефан Лазаревић (1402 - 1427)
Ђурађ Бранковић (1427 - 1456)
Лазар Бранковић (1456 - 1458) - Википедија
Стефан Бранковић и Јелана Палеолог, регенство (1458 - 1459) - Википедија
Стефан Томашевић (1459) - Википедија

Пост-деспотат Зета / Црна Гора

Стефан Црнојевић (1455 - 1465) - Википедија
Иван Црнојевић (1465 - 1490)
Ђурађ Црнојевић (1490 - 1496) - Википедија

Смештена на одговарајући сумрак званичног средњег века, Зета / Црна Гора последњих династија Црнојевића је такође последње поглавље средњовековне српске државности. Као што је то случај са другим балканским хришћанским народима у различитом обиму, српска држава (заједно са њеним потомцима) није била у стању да одржи континуитет својих институција, а самим тим и одрживост, потребну за физички отпор против напада организованог и живахног окупатора. Међутим, успело је на много начина да сеје семе истинског националног континуитета и отпорности које би на крају требало да уроди плодом. У наредним вијековима, у изолираним планинама Црне Горе сачувано је нешто најљепше епске поезије и најчишће традиције, а непроцјењива српска писменост и историографија његовали су се у хибридном граду-држави Дубровник. Ипак, главна активност у очувању етничког идентитета и наставку ослободилачке борбе била је у Мађарској (касније Аустро-Угарској) и централним српским покрајинама које су окупирале Османлије, крећући се и често тачно на бурној војној граници двеју царстава и водећи на крају до почетака модерне српске државности у зору 19. века.