Изоловано и планинско динарско подручје Босне јавља се у XII веку као својеврсна "ничија земља", на коју повремено наилазе мађарски и византијски владари, али је насељена углавном српскохрватским становништвом и којом управља релативно независно локално племство, од којих је најистакнутији носио титулу под називом „бан“. Нешто више података имамо са прелаза XII века и времена Кулина, у контексту његовог отпора политичким и црквеним притисцима из Ватикана и Мађарске и срдачних односа са Дубровачком Републиком; али подаци остају оскудни за наредни век, мада се и политички образац чини сличним.

Документоване промене су очигледне са босанским баном који је успоставио кохезивнију средњовековну државу, Стјепан II Котроманић. Његов отац, бан Стјепан I Котроман, био је ожењен кћерком краља Драгутина Немањића; ова директно сродство са Немањићима омогућило би његовом сину да захтева династијски континуитет у каснијим временима немира и невоља у централној српској држави.

До 1322. Стјепан је живео у сенци моћне хрватске племићке породице Субић. Уз мађарску подршку осигурао је своју власт над читавом државом, одржавајући добре односе са мађарским двором након коначног пада браће Субић. Искористивши свађу хрватског племства унутар мађарске државе, проширио је своје границе према западу (мочварно подручје реке Неретве) и стекао контролу над већим делом Захумља. Истовремено, Босна је изнутра расла јаком снагом, посебно у рударству и трговини; у ствари, раст рударства на том подручју био је такав да су Србија и Босна до почетка XV века производиле више од једне петине европског сребра. Стјепан је био први босански династ који је ковао новац - сребрне динаре које су гравирали дубровачки металоресци према узорима из Србије цара Душана. Међутим, државна структура потребна да се то подржи била је веома лабава - више него у Србији - и у великој мери још увек зависна од личне оданости велможа врховном владару.

Упркос чврстом католичком ставу надмоћне Мађарске, држава је остала релативно мултиконфесионална, без државне цркве и три хришћанске заједнице које углавном коегзистирају: православна на истоку (углавном Подрињско и Хумско подручје), и остатак подељен на католике у урбаним срединама, и следбенике такозване босанске цркве у руралним подручјима. Бан Стјепан је сам пружио одређени одраз тога: рођен као православац, касније је подлегао папским притисцима и прешао на католичанство, али показао је институционалну толеранцију босанској цркви. Успут, много се нагађало о природи ове верске организације која је нестала са босанском државом у XV веку, а обично се претпоставља да су то били припадници дуалистичке јеретичке секте Богумила који су мигрирали под прогоном на запад преко Балкана. Неки савремени научници оспоравају то - више их повезујући са независним и словенски оријентисаним католичким монашким редовима - и истичући догматску ортодоксију неколицине њихових сачуваних текстова. Неке од њих - нпр. Дивошево јеванђеље и Хвалов зборник, са својим мајсторски украшеним литургијским ћириличним текстовима - представљају изузетне, али нажалост ретке споменике босанске цркве.

Стјепанова достигнућа, мада су неко време обустављена после његове смрти, касније су оживљена под његовим способним сином Твртком.

Богато украшен стећак пореклом из Доње Згошће (Земаљски музеј Сарајево). Једно од најоригиналнијих и најкарактеристичнијих наслеђа средњовековне босанске културе биле су ове сложене надгробне плоче, које су прожимале све религије у земљи. Њихова најплодоноснија генерација почела је вероватно касно у време владавине Стјепана Котроманића, а наставила се око следећег века и по, у рану османску окупацију. Многе загонетке још увек окружују позадину и садржај ових дела, али њихов спој источних и западних утицаја и њихово свеже, непретенциозно третирање широког спектра тема од секуларних до побожних остаје до данас фасцинантно.