са титулом краља

Релативно важна, али сеновита фигура из сумрака српске империје, Вукашинова традиционална репутација је замрачена, како у црквеним, тако и у усменим изворима. Међутим, новија стипендија бацила је позитивно светло на живот и каријере и њега и његовог млађег брата, деспота Јована Угљеше. Њихово порекло је нејасно, мада су, према неким извештајима, потицали из скромне породице из Хумско-Требињског краја и били су приморани да емигрирају у централну Србију, након размештања граница са босанским племићима. Отприлике 1350. године можемо да видимо како се Вукашинов успон вршио кроз неколико царских уреда (чинова), све до познате промоције њега као краља из 1365., а Угљеше у деспота. Иако није чин узурпације - очигледно га је покренуо још увек сам безбрижни цар Урош - ово узвишење често се узима као прекретница која је елиминисала начела старе Немањићке државе. Али озбиљни проблеми су постојали већ пре тога, а требало је још уследити. Да ли је сигурно, докази говоре да је нови краљ преузео прерогативе надмашивши оне погодне за царевог "млађег колегу" - на пример, ковање новца и издавање међународних повеља без икаквог уретка - али у овој византијској судској историји било је довољно преседана и, на крају, можда га је мотивисао племенити циљ попуњавања вакума снаге у тачки надимања анархије.

У ствари, постоје докази да је Вукашин поступао са неком одговорношћу у спољним пословима, као и да је покушавао да провери надгледне племиће и да управља својим непосредним царством, централизованим у Македонији (са престоницом Прилеп). Слично томе, за деспота Угљешу откривено је да је био способан гувернер и дипломата у свом региону Серес (Цер) - најисточнијем досегу српске државе - који је у ствари проширио и чврсто управљао својим мешовитим грчким и словенским становништвом, док је номинално остао лојалан својој круни.

Побожни краљ, новчић из Вукашиновог доба

Али главна заслуга браће Мрњавчевић била је њихова јасна свест о османској турској опасности и њихова спремност да предузму одлучне мере како би се суочили са њом. Помоћ је била ограничена, јер су српски племићи даље на западу били или превише слаби, далеко или преокупирани унутрашњим препиркама да би учествовали, а Константинополитски суд се превише надао западној помоћи која се никада није остварила. Вукашин и Угљеша још су саставили оно што се чинило као угледна сила и офанзивно су кренули према новооснованој османској европској престоници у Адријанопољу (Едирне), сусрећући се са турском силом у близини Черномена, на реци Марици. Тамо је 26. септембра 1371., у облачним околностима, али са јасним исходом, војска Мрњавчевића била уништена и они су пропали; локација битке се још назива "Срб синдиги" - српска катастрофа. Агонија последичног становништва животно је описана у сачуваном пасусу савременог догађаја, монаха Изаје, који тврди да су "тада живи завидели мртвима". Иако мање позната и анализирана од легендарне битке на Косову, обрачун Марице био је заправо значајнији и имао је дубоке последице за будућност Србије, православног хришћанства југоисточне Европе, као и целине уопште. Европска врата била су отворена за турске окупаторе, плима и иницијатива дефинитивно су прешли на њихову страну.

У ироничном преокрету, непризната храбра дела браће Мрњавчевић можда су надокнађена традицијом епске традиције коју је дао Вукашинов старији син и наследник Марко. Иако су његови подвизи изгледају историјски нејасни и маргинални, временом, познатији као Краљевић Марко, постао је врховни епски херој Србије - храбар и народан, а опет фер и побожан - онај који је био почашћен, као и многи други српски култови, међу свим јужнословенским и другим, такође суседним културама.

"У Христу нашем Богу, побожном краљу Вукашину". Уредна калиграфија Вукашиновог сребрног динара опонаша грчке формуле које су користили раније византијске базилике, а оживљавали их немањићки монархи царства.