преузима титулу краљ Стефан 1391. године

Релативна снага и кохеренција коју је Босна постигла под баном Стјепаном II Котроманићем (1314 - 1353) испрва га нису преживеле. Следеће две деценије владавине његовог нећака и наследника Твртка I, обележиле су типично снажно непријатељство свеприсутних феудалних господара и огорченог мађарског суседа. Претходна доброћудност мађарског краља Лајоса (Луиса) уступила је место политичким притисцима, укључујући папинске претње "херетичкој" босанској цркви. Као резултат тога, Твртко је 1357. морао да прихвати значајне територијалне губитке и мађарску надмоћ. Током следеће деценије, његови односи са моћним северним сузераном били су мешовите природе - укључивали су напад 1363. две војске Лајоса, што је отпор успео да одврати. , и побуна босанских феудалца 1366-7 под Твртковим братом Вуком који је видео прилику да побегне уз Лајоса због сигурности - само да би се победнички вратио следеће године. Почетком 1370-их, његова владавина је обновљена и релативно стабилизована, Твртко је окренуо поглед према истоку, где се одвијао распад српске империје.

ДОКТРИНАРНИ ДОКАЗ, осветљење из Хвалова еванђеља

Први и главни корак у овом учешћу био је његов савез са кнезом Лазаром и њихово заједничко збацивање дотадашњег моћног, али бахатог магната Николе Алтомановића. Његов пораз је територијалним добицима донео обојици савезника, и као резултат, област је дошла у посед неких више централно постављених српских земаља, укључујући део првобитне срчане земље Рас и чувени манастир Милешева у коме су биле мошти Светог Саве. Комбинујући то са својим неоспорним Немањићким родом, Твртко је покушао српски институционални препород под својим покровитељством и Милешевски митрополит га је окрунио „краљем Стефаном српским и босанским“, у свечаној церемонији 1377. Након тога, сви босански владари носили су ту титулу, који је свој легитимитет црпео директно из Немањићке традиције, и Твртко је активно покушавао да оживи и судске церемоније и више садржајне елементе те заоставштине. Овај потез нису подржали преостали српски феудалци - што је најважније, кнез Лазар -, али је имао ограничен практични ефекат, јер под Твртком није требало обновити шире институције на вишем нивоу. Али привлачност ове идеје требало је да остане, баш као и репутација моштију светог Саве код ходочасника свих вера. Тачније, даљим примером, о томе сведочи каснији покушај моћног босанско-херцеговачког племића Стефана Вукчића Косаче да 1449. године узме произвољни, али привлачни наслов "Херцег (војвода) Светог Саве", а откуд то цело подручје (раније Хум) требало је да се назива Херцеговина.

Али Твртков главни допринос потенцијалном српском препороду било је пажљиво учешће његових трупа, под прослављеним заповедником Влатком Вуковићем, на страни његовог савезника кнеза Лазара, у Косовској битци. Твртково дописивање са западним престолницама убрзо након битке - на основу извештаја његових преживелих трупа и тврдњи о победи - су међу првим преживелим документима догађаја.

Краљеве последње године обележиле су борбе са Дубровником и његове покушаје да заузме велики излаз на Јадранско море; управо је он почео градити у том смислу град Нови (касније Херцег-Нови) на ушћу Которског залива.

Тврткова прерана смрт 1391. године окончала је важније плодове његовог изузетног државничког владања. Босна се овога пута није дезинтигрисала као што је то учинила након ,очеве смрти, али је остала земља слабих краљева и моћног племства, везана само изменом - у најбољем случају - заједничким интересима. Углавном, институционалне скеле које су могле да спрече да је нема, укључујући и важан недостатак државног-црквеног савеза који би могао да развије заједнички духовни простор и свест за већину субјеката. Као резултат, колективно сећање на босанску државу није требало преживети средњовјековни феудални временски оквир. Своје заслуге - и у могућој супротности са покушајем Немањићке државе да се прошири на југоисток у добро утврђене области са грчким говором - Твртко је своје напоре усредсредио на етнолингвистичко, компактније, јужнословенско подручје. Али на његову штету, ни он ни његови наследници (ни браћа даље на истоку) нису били у стању да командују верношћу својих поданика у мери која је неопходна да би се кохезивно суочили са инвазивном претњом која би ускоро захватила цео Балкан.

Илуминација из Хваловег еванђеља - једног од најпознатијих оскудних текстова који су преживјели од Цркве босанске, објављеног 1404. године, релативно брзо након Тврткове смрти. Призор приказује арканђела Габријела и Дјевицу Марију у новозаветној сцени Навјештења и један је од других снажних доказа који су у супротности са стандардном претпоставком да је босанска црква била богомилске доктринарне природе, с обзиром на то да је потоња хереза негирала било који значај било којем од ових фигура.