Свакако једна од живописнијих средњовековних историјских личности на Балкану - иако су га неки хроничари описали као "врло ратоборног и прилично злобног" човека - Бодин се први пут појављује током антицидантијске словенске побуне 1052. у Македонији. Побуњеници су их дочекали као новог бугарског цара Петра до њиховог пораза, заробили су га и затворили, да би га на крају спасио отац око 1078. године.

Одмах по успону на Зетански престо 1081. године, Бодин је ухваћен у растућем норманско-византијском рату. Након што је у почетку обећао подршку царевој Алексијевој одбрани Драча, он остаје по страни током одлучне битке, чиме је допринео норманском успеху и последичном византијском гневу. Међутим, подржавајући папу Клемента III против антипопе, успео је да потпомогне напоре свог оца да добије надбискупију на својој земљи 1089. године. Ово је већину приморских цркава ставило под нову Барску надбискупију, али је непромењено оставило већину унутрашњих парохија које су одржавале оданост православној линији Цариграда.

Византијске војске, отклонивши норманску претњу, окренуле су се накнадно Зети и победиле Бодина негде око 1090. године. Након тога, он нестаје од извора - искључујући срдачан састанак 1096. са прелазним грофом Рајмондом де Тоулуеом током Првог крсташког рата - и претпоставља се да је умро око 1101.

На тај начин, Зета на прелазу века губи политички значај, а под Бодиновим наследницима такође своју независност од Византије - иако се њени монархи морају односити као краљеви до средине 12. века. Остале српске земље које су биле уклопљене у његову државу - Босна, Захумље, и најзначајније, Рашка - сада се окрећу Потоњи - у почетку под Бодиновим рођаком Вуканом, кога је он именовао да управља великим жупанством - постепено постаје средиште српског препорода и отпора Балкана византијској власти.