Прави унук кнеза Властимира, Часлав, рођен је и одрастао у главном граду Бугарске, Преславу, на двору цара Симеона. Делећи судбину бројних средњовјековних кнезова и престолонаследника, његов деда је тамо протеран након династијских борби након Властимирове смрти, а његов отац заузврат је пример фаталне понуде за српски трон у 890-има.

У међувремену, почетком 10. века Србију је видео као играча присиљеног на већи сукоб у Византији и Бугарској, преокупиран агресивним потезима моћног Симеона. Генерално, на овом тренутку Срби су преферирали цивилизованију, доброћуднију и удаљенију Константинополитску државу и њену дипломатију, али је бугарска агресивна близина и притисак често захтевала једнаке или веће уступке и повремене војне акције. Без обзира на то, српски кнезови су одиграли ову игру са неким успехом, док на крају Симеон није одлучио да уклони ову бочну претњу због своје вишегодишње потраге за универзалним византијским престолом.

Велика сила је послата у Србију око 924. године, наводно да постави Часлава као новог великог жупана прихватљивог за Бугарску. Неки жупани су побегли, а други су позвани да одају почаст претенденту на престо. Потоњи су поразили лаковерне, јер су их Бугари издајнички одвели, укључујући и Часлава, као заробљенике, остављајући Србију као припојену покрајину све до царске смрти 927. године.

Убрзо након тога, у условима пропадања Бугара, Часлав се затекао, избегавши из Преслава - сада у часнијој улози ослободиоца своје власти. Србија је у међувремену била опустошена и депопулирана, многи су бежали у Грчку и Хрватску. Часлав је тада склопио споразум са византијским царем Романом I, признајући његов врховни ауторитет у замену за економску помоћ. То је омогућило да се његова краљевина обнови, привуче назад емигранте и очигледно успева у релативном просперитету током своје дуге владавине.

Држава Часлава, главно српско краљевство свог доба, била је већа од Властимирове и обухватала је подручја данашње западне Србије, источне Босне и источне Херцеговине. Током овог периода може се приметити тренд племенског уједињења, вероватно захваљујући бугарској претњи, као и хришћанском преобраћењу. И док је црквени раскол био формално још стотину година у будућности, Чаславово нагињање Константинопољу ради духовне ,осим политичке подршке - својом православношћу и правом на разумљиву словенску литургију, за разлику од ривалске римске оптије - требало би да има важне последице у вековима после.

Часлав је умро око 960. године у борби против мађарских нападача. Стигавши са истока и учествовши у византијско-бугарским ратовима, ови људи су се сада настанили у панонској равни северно од Србије и заувек ушли у политичку слику северног Балкана. Чаславовом смрћу Србија се поново дели на мање јединице, а ту долази и крај Вишеславе, која је централним српским земљама владала вероватно тристо година - последњих стотину о којима имамо неке конкретне податке.