Манастир Каленић задужбина је протовестијара (висока византијска титула) Богдана, његове жене Милице и његовог брата Петра.

Црква, посвећена Пресветој Богородици, саграђена је и осликана између 1407 и 1413. Након поновљених турских напада напуштена је крајем XVII века. Манастир је обновљен 1766. године, али током побуне против Турака, у којој су учествовали Каленићки монаси, 1788-1791, манастир је спаљен. Монаси су се вратили крајем века. Нови нартекс подигнут је 1806.

Каленићка црква саграђена је од наизменичних слојева камених блокова и цигала спојених дебелим слојевима малтера. Фасада је вертикално сегментирана пиластрима и урезаним колонетима, а хоризонтално са два кордонска венца око целе цркве. Прозори са два отвора налазе се у зони између два венца, док горња зона садржи лукове, искривљене колонете и розете. Изнад су лукови постоља, розете и куполе. Архитектонски гледано, тлоцрт цркве има облик тролиста са апсидом на источном крају и нартексом окренутом према западу. Централна купола краси средњи део наоса, док је слепа купола изнад нартекса.

Посебно су вредни клесани украси на порталима, прозорима и фасади, типични за такозвану Моравску школу српске уметности. Главни обрасци за обликовање укључују двоструког канапа стилизоване љиљане и палмете, а такође и људске и животињске фигуре. Најупечатљивији је приказ Богородице са Христом између два серафима у лунети над прозорима са два отвора са јужне стране.

Што се тиче фреско сликарства, северни зид нартекса садржи ктиторску композицију; испод је портрет деспота Стефана Лазаревића. Посебно је значајан, чак и јединствен, циклус сцена из живота Пресвете Богородице који је у сва три регистра заузео сва четири зида нартекса. Преживеле су само неке сцене циклуса Великих празника, у највишем регистру, попут Благовести, фрагмент Рођења, Сретење, Вазнесење, Силазак у ад и део Успења Мајке Божје. Што се тиче апсиде хора, ту се истичу фигуре светих ратника. Као и обично, олтарски простор краси Причешће апостола и поворка црквених отаца.

Легенде кажу да је манастир саграђен на месту где се кнегиња Милица први пут срела с кнезом Лазаром, а то се догодило на дан светог Стефана Првомученика коме је посвећена ранија капела на истом месту. Изградња ове задужбине кнегиње Милице и кнеза Лазара започела је 1388-89.

После Битке на Косову, када је Лазар убијен, Милица је постала монахиња, попут многих удовица српских војника.

Архитектонски гледано, црква, посвећена Успењу Пресвете Богородице, припада Моравској школи. Његов тлоцрт има облик тролисног крста с куполом која стоји на четири слободно постављена стуба. Проширена је према западу, у правоугаони нартекс са слепом калотом. Фасада је украшена богатим малтером који оивичава врата и прозоре. Хоризонтални кордонски венац дели зидове на две зоне: у доњој се налазе високи прозори са шиљатим врхом са два отвора, а горња зона украшена је прозорима са розетама и кружним прозорима неједнаке величине са цветним и геометријским украсима. У каменом прагу врата између нартекса и наоса уклесано је име "Протомајстор Боровић Раде", познатог мајстора-грађевинара.

Црква је осликана непосредно пред Косовску битку. Оригиналне фреске преживеле су само на пандативима, у доњем регистру тамбура и делимично на другим местима. Посебно су занимљиви прикази старозаветних пророка који су најавили Христов долазак. На позив кнегиње Милице, сликар Макарије из Зрза дошао је у Љубостињу 1403. године и осликао све фреске у цркви. Пребојио је фреске у куполи, старе само десет година, и написао је своје име на луку изнад врата између нартекса и наоса. Породица кнеза Лазара приказана је на западном зиду нартекса: Лазар и Милица су на једној страни, а Деспот Стефан и његов брат војвода Вук са друге. Сви су приказани у свом најбољем сјају, са свим ознакама моћи и достојанства. Нажалост, мало је остало од некада великих осликаних површина Љубостиње. У наосу је преживела само сцена Благовести од читавог циклуса Великих празника. Четири најбоље сачуване композиције представљају Христова чуда и проповеди: Оздрављење раслабљеног човека и Објава у Витлејему изнад врата јужног хора. Три главне карактеристике Љубостињских фрески су експресивне фигуре, јак контраст светла и мрака и архитектонски мотиви у позадини.

Изграђена између 1370. и 1380-их, Раваница је чувена задужбина кнеза Лазара, где је и сахрањен након погибије у Косовској битци.

Од тада Раваница је ходочасничко одредиште и важно средиште културних активности и окупљања српског народа. Манастири су Турци напали неколико пута, 1386., 1398. и 1436. У великом рату након друге опсаде Беча, бројни монаси су убијени, а остали су, 1690., узели мошти светог кнеза Лазара и повукли се пред турском офанзивом. Тек 1717. године, једини преживели међу монасима, учитељ Стефан се вратио у Раваницу и затекао манастир опљачкан и напуштен. Уз помоћ локалних становника обновио је манастир и саградио нови нартекс. Манастир је претрпео поновљене нападе током српске револуције, почетком XIX века. Нова обнова догодила се средином XIX века. Током Другог светског рата, Немци су још једном прекршили и оштетили манастир, и 24. фебруара 1943. заточили, мучили и убили његовог архимандрита Макарија.

Црква Раваница први је споменик Моравске школе српске средњовековне уметности. Његов тлоцрт има облик увећаног тролиста са деветостраном куполом у средини и четири мање осмостране куполе изнад угаоних травеја. Постоје 62 прозорска отвора. Црква је грађена наизменично од једноредних камена и троредних цигла. Вредан керамички украс користи геометријске узорке, цветне мотиве, зооморфне и антропоморфне облике.

Фреске нису истовремено изведене од истих уметника. Датиране су између 1385. и 1387. Фреске средњег регистра које су највеће уметничке вредности насликала су двојица уметника, један од њих познатији као Константин, који је свој потпис оставио на фресци светог ратника. Значајне композиције обухватају Причешће апостола и Поклоњење јагњету у олтарској апсиди, као и циклус Великих празника у горњим регистрима цркве.

[BLAGO Ravanica Kolekcija]

Један од драгуља српске средњовековне цивилизације, манастир Високи Дечани налази се у подножју планина Проклетије, у долини реке Бистрице.

Изградња цркве посвећене Христу Пантократору започела је 1327. године као задужбина краља Стефана Уроша III Немањића, касније званог Дечански. Архитекта је био Вита, фратар из Котора, док је "изградњу и утврђивање" цркве надгледао архиепископ Данило II. 1330. године краљ Стефан издао је своју чувену повељу, писану у злату, дарујући манастиру богатство. Након Стефанове смрти градњу је наставио његов син Душан, који је манастир завршио 1335. године. Саграђена је и суседна болница. Грађевинске радова вршили су и протомајстор Ђорђе и његова браћа. Сликање је почело убрзо након завршетка грађења и трајало је до 1350.

Црква Дечана једна је од највећих српских средњовековних грађевина. Дужина јој је већа од 36 метара, ширина 24, а купола досеже 29 метара висине. На источном крају централног простора налази се велика апсида, док две мале припадају протезису и ђаконикону. Постоји пет бродова, средњи је најшири и наткриљен куполом која почива на четири стуба. Пролази имају своје излазе са апсидама према истоку. Нартекс је тростран, нешто нижи и ужи од брода. Сваки брод има три прозора. Ребрасти сводови почивају не само на пиластрима, већ и на четири осмеространа стуба направљена од мрамора у средини нартекса. Црква је саграђена на мермерним плочама у три боје. Њена софистицирана архитектура складно спаја западни, романички и готски стил са источним, византијским стилом, чувајући традицију српске уметности.

У Цркви Христа Пантократора је налази се најраскошнија и најбоље очувана скулптура романичког духа, у целокупној српској средњовековној уметности. Западни портал приказује заштитника храма Исуса Христа на престолу са два анђела. Лунета над јужним порталом представља Христово крштење и садржи резбарени натпис о оснивању манастира. Изнад северног портала стоји вегетативни украс у облику крста. Довратници и капители околних степенастих стубова на свим порталима имају цветне орнаменте, док северни и западни такође имају резбарију у облику кентаура и змајева. Изнад западног портала налазе се и стојеће скулптуре лавова и грифона. Лепи прозори са два и три отвора доприносе свеопштем ефекту раскошног уређења.

Осликавања су трајала петнаест година, а изводило их је неколико група најбољих српских уметника. Простор олтара има заједничке приказе клањања Јагњету и Сабора апостола. Поред конвенционалних призора, неколико серија слика у броду илуструје историју хришћанства. Виши региони поткуполног простора представљају циклус Великих празника, док нижи  садрже призоре из Христовог живота, његових чуда, парабола и страдања. Прате их сцене из живота Богородице и њене химне. Посебан низ фрески посвећен је Светом Јовану Крститељу, Светом Димитрију и Светом Николи. Штавише, постоје илустрације Дела апостолских и старозаветне теме. На сводовима нартекса осликано је седам васељенских сабора. На западном зиду приказан је родослов династије Немањић, почевши од светог Стефана Немање. Остатак нартекса понајвише илуструју сцене које прате Календар. Оснивачи и чланови њихових породица представљени су на више места, па тако и властелин Ђорђе, коме треба захвалити за фреске у нартексу. Постоји пет портрета цара Душана и четири Стефана Дечанског. Када је реч о укупној осликаној површини и броју приказаних сцена и фигура, Дечани сигурно воде међу целинама фреско сликарства средњовековне српске уметности. Пошто је уметника било више, може се уочити неуједначеност у стилу и уметничком квалитету.

Ризница манастира Дечани најбоље је очувана у оквиру српске културне баштине по броју предмета, уметничких достигнућа и историјског трајања. Такође постоји и читава галерија икона које потичу из периода од XIV до XIX века.

[BLAGO Decani Archive]