Манастир Грачаница, крај Липљана на Косову, један је од последњих монументалних тзадужбина краља Милутина Немањића.

Изграђен на рушевинама некадашње Цркве Пресвете Богородице, манастир, завршен 1321. године, посвећен је Успењу Пресвете Богородице. На јужном зиду капеле исписана је краљева повеља, која садржи следеће речи: "Видео сам рушевине и пропадање храма Пресвете Девице Грачанице, Липљанске архиепископије, па сам је изградио од темеља и осликао и украсио је и унутра и споља".

Од некадашњег манастирског комплекса преживела је само црква. Нартекс и кула су додати неколико деценија касније да би заштитили фреске на западној фасади. Нартекс су Турци неколико пута тешко оштетили између 1379-1383. године када је кула запаљена, а ватра је прождирала богату збирку рукописа и других драгоцених предмета. Нартекс је реконструисан 1383. Поново је Грачаница претрпела штету у време Косовске битке (1389).

За време турске владавине, Грачаница је постала важно културно средиште. У време митрополита Никанора (1528.-1555.) на олтару је осликано неколико икона. Такође, због штампарије је Никанор набавио бројне службене књиге и предмете за монашку употребу. Царске двери 1564. године наручио је митрополит Дионисије чија је смрт приказана на фресци у нартексу. Велика обнова извршена је напорима патријарха Макарија Соколовића. Сви отвори на спољном нартексу били су обезбеђени, а нове фреске довршене 1570. године. Захваљујући патријарху Пајсију, црква је добила оловни кров, а 1620. године на иконостасу је постављен велики крст са распећем. Манастир је био изложен новим штетама крајем XVII века, у рату Аустрије и Венеције против Турака, после друге опсаде Беча - у којој су Срби учествовали на хришћанској страни. Побунили су се против султана Ј. Паше, који је тероришући Србију скинуо оловни крст и извадио подне плочице, заједно са благом које је у цркви сакрио патријарх Арсеније III.

Грачаница представља врхунац српске средњовековне вештине градње у византијској традицији. Црква има облик двоструко уписаног крста, један у други, унутрашњи који пружа вертикалну силуету тако да се централна купола протеже нагоре, на степенастој маси. Купола почива на четири слободно стојећа стуба. Изнад размака између попречних осовина, четири мање куполе дају правилну структуру целом краљевском комплексу. Три тростране апсиде (средишња је највећа) благо раздвајају простор олтара. Ђаконикон и протезис раздвојени су пуним зидовима. Између наоса и нартекса налазе се широки, тешки стубови и католикон је на вишем нивоу. Црква је грађена наизненично од опеке и камена. Крајем XIV века, додат је егзонартекс са двоструким аркадама, али оне су зазидане у XVI веку.

У цркви се могу разабрати три слоја живописа. Најранији се налази у наосу, док се у нартексу могу препознати две касније фазе. Најстарије фреске су насликане 1321-22. Сликарска дела су добро очувана. Композиције у наосу баве се земаљским животом Исуса и црквеним календаром.

Фокусне слике Грачанице укључују циклус Великих празника, Христовог страдања и чуда. Унутар нартекса налазе се портрети оснивача: краља Милутина и краљице Симониде, краљице Јелене Анжујске (краљеве мајке) као монахиње и краља Милутина као монаха. Од посебног је значаја родослов династије Немањић, прва слика која почиње са Стефаном Немањом и завршава се са Милутином. Такође у нартексу постоји живописна илустрација Страшног суда. Призори из живота Светог Николе налазе се у северном параклису, док зидови на југу приказују призоре из Старог завета и живота Христа и Мајке Божје. Мајстори сликари највероватније су били Михајло и Евтихије са својим помоћницима.

Постоје и значајне фреске из 1570. године у егзонартексу, које је наручио патријарх Макарије Соколовић. Постоје неке слике у нартексу које потичу из краја XIV и почетка XV века, укључујући Крштење Исусово, делове Акатистa и Васељенске саборе. Две тематике доминирају нартексом Грачанице: литургија Пресветој Богородици и владање српских архиепископа од Светог Саве до патријарха Макарија Соколовића. Историјска композиција смрти митрополита Грачанице Дионисија покрива југоисточни део нартекса.

Слике Грачанице су у највишем рангу међу достигнућима Милутиновог доба, које карактеришу утицаји византијског сјајног и раскошног стила ренесансе Палеолога. Када је реч о стилу, такође су повезане са уметношћу других Милутинових задужбина.