Кнез Мирослав био је брат Стефана Немање, оснивача српске владајуће династије Немањић. Владао је једним делом српске земље у другој половини 12. века. Овај портрет је драгоцено сведочанство о приступу Србије Византији на крају 12. века. Портрет је настао по византијској сликарској традицији, о чему сведочи одећа која има карактеристике племенитог начина одевања. Само црвена боја огртача и раскошне црвене ципеле извезене златном жицом јасно показују да је то владар. Двоглави орлови у медаљонима су додатак портрету с почетка 14. века.

Прелазни облик краљевске свечане ношње од племените до краљевске, формиран по византијским правилима, осликан је на овом портрету краља Радослава. Попут кнеза Мирослава, он носи тунику и црвени огртач, али на глави има праву краљевску круну (којој су додавани елементи у 14. веку које он није имао у време прављења портрета). Најочигледније то показује његов краљевски статус. Појава двоглавог орла као симбола династије Немањића такође је повезана са 1920-им.

Судећи по сачуваним фрескама, краљ Урош И је први носио пуну краљевску церемонијалну ношњу формирану по византијским правилима. Најважнији симбол његове краљевске власти је златна круна у облику куполе, раскошно украшена драгим камењем и бисерима, на челу са привеском, званим препендули. Одећа се састоји од дуге црвене тунике украшене доњим обрубом, златним врпцама на рукавима и одвојеним деловима који су најважнији симболи моћи поред круне - оковратник (манијак) и врпца која са ње пада и напред и са леђа (лорос). Задњи каиш је окренут према напред, а краљ га носи преко десне руке. Занимљиво је да су и облик фризуре и дуга бујна брада типичне одлике источне културе. Одећа младог краља Драгутина не заостаје за оцем по сјају и форми. Разликују се само круне, што наглашава разлику у хијерархији наслова.

Краљица Јелена носи пуну краљевску церемонијалну ношњу направљену по византијским правилима, која је идентична мушкарцу у свим деловима. Једино јој је хаљина посута бисерним венцима. Женска краљевска круна у 13. веку била је отворена и плитка, лагано се ширила према врху и била је богато украшена баш попут мушких круна. Краљице у 13. веку нису носиле велове испод круне. Њен син Милутин, њежно се прислањајући уз њу, носи племениту одећу, што јасно показује разлику у титулама између њега и његовог старијег брата Драгутина, који је проглашен законитим наследником престола.

Кателина, мађарска принцеза, била је удата за младог краља Драгутина почетком 1970-их. Удајом је стекла титулу младе краљице, о чему сведочи овај портрет на коме је приказана у пуној краљевској церемонијалној ношњи. Међутим, баш као што је постајала разлика између круне краља и младог краља, тако је постајала и разлика између круне садашње краљице и младе краљице, те Кателина на овом портрету носи круну састављену од златног венца са пуним обручем и црвеним плишом (направљеним од црвеног баршуна ) капе. Иако су трагови на фресци са временом потпуно избледели, венац је био украшен драгим камењем и бисерима, а капа бисерним венцима, баш као и Кателинина хаљина.

После поделе власти 1282. године између краља Драгутина и краља Милутина, значај краљичке титуле коју је до тада држала Кателина умањен је. Управо то нам говори костим који носи у овом портрету. Сликар је пронашао компромисно решење сликајући огртач над Кателинином хаљином и поделивши лорос - после круне најважнији симбол краљевске моћи, на украсној врпци на огртачу и траци која је вирила испод огртача, остављајући нас у недоумици да ли је то лорос. Новост коју овај портрет носи је шарени вео на глави испод круне и нови облик више женске круне на чијем се врху појављују зупци.

Период владавине краља Милутина (1282-1321) био је повезан са економским и културним просперитетом Србије, освајањем нових територија и неспорним јачањем у односу на Византију. Зато брак византијске принцезе Симониде са Милутином није случајан. Њихови портрети настали током прве две деценије 14. века показују сву раскош и лепоту краљевских церемонијалних ношњи тог периода. Круне и одређени делови одеће долазили су директно из Цариграда, па није ни чудо што се на Милутиновој круни појављује најважнији симбол византијске моћи - велики округли драгоцени камен окружен бисерима (сирочадима) на самом врху круне.

Промене у женској краљевској ношњи су уочљивије. Симонида носи нову врсту хаљине која има дуге рукаве у облику левка и први пут је сашивена од тканине са узорком. Вео је богато украшен драгим камењем и бисерима, круна је још виша и отворенија, а појављују се луксузне минђуше. У руци носи златно жезло у облику гране. Портрет краљице Симониде из Грачанице необичан је по томе што нема лорос на себи, што указује да је портрет настао након Милутинове смрти, а пре него што је Милутин син Стефана Дечанског преузео власт.

Колико су племићи из Душанове Србије поштовали свог краља, показује овај портрет краљице Јелене, Душанове супруге, у којем носи царску свечану одећу, иако има титулу краљице. Елементи царске моћи су мрежа за косу уместо вела и трака за леђа од лороса која не прелази преко руке, већ је обешена одоздо према горе, а даје облик шкољке или штита. Јелена је стварно носила ову одећу из 1346. године, када је проглашена за царицу.

Краљица Јелена и млади манастир краља Уроша V Дечанског, пре јесени 1343. године (реконструкција, цртање мастилом и детаљи израђени темпером на папиру). Овај портрет краљице Јелене даје нам стварне информације о изгледу женске свечане одеће у доба Душановог краљевства. У ствари, нема разлике у поређењу са портретима Симониде. Млади краљ Урош V такође носи одећу и украсе идентичне онима на портретима краља Милутина. Упечатљиво је распето жезло у Урошовој десној руци које представља симбол Божје власти на земљи и црвене акације у левој страни што симболизују земаљске законе.

Култ високо цењеног краља Стефана Дечанског још увек негује српски народ славећи Светог Марата. Легенда каже да га је отац, краљ Милутин, ослепео због наводне издаје, али да је Стефан по повратку на српски двор поново прогледао. Постхумни портрет у Дечанима представља изузетно згодног мушкарца који је и даље неговао византијске обичаје показивања мудрости дугом косом и брадом, као и успостављену краљевску церемонијалну ношњу у Милутиново доба. Једино му је круна нешто другачија - то је комбинација куполасте и отворене круне, што може бити последица портрета после Стефанове смрти и за време краља Душана, што је подвукло разлику између садашњег и бившег владара.

Портрет Уроша V у Пећкој патријаршији настао је у периоду између проглашења Царства и званичног крунисања Душана за цара. Било је то време Душанових великих освајања византијских територија и приближавања Србије Западу, што се изванредно може видети кроз костим који Урош носи на овом портрету. Круна је отворена, потпуно западног карактера, попут круне краља Михаила из 11. века. Ипак, његова хаљина је типична византијска дворска хаљина са висећим рукавима причвршћеним за каиш. Аристократски карактер ове ношње даје бела марамица исто тако причвршћена за каиш, која је овде необично причвршћена преко задњег ремена лороса. Уобичајена тканина хаљине је такође необична, што није била одлика тадашњих краљевских туника.

У припрати цркве, у натприродној величини, стоји један од најрепрезентативнијих портрета најмоћнијег средњовековног владара у Србији. На глави носи царску круну која има свој коначни облик - два полу-прстена на чијим крстима стоји сирочад. На грудима има лоросов крст - још један знак царског достојанства, а у десној руци држи крст са две ноге - жезло.

Царица Јелена носи луксузну хаљину правилног кроја, испреплетену златним украсима. У десној руци држи златно жезло, а ту су и сви остали уобичајени елементи женске краљевске ношње.

Тканина од које су направљене готово све краљевске хаљине краљица Симониде и Јелене, сачуване у портретима, чине се идентичним - на црвеној подлози уткана је златна мрежа цветних латица у чијем су средишту пришивени бисери. Може се закључити да су краљевске ношње биле направљене од скупих тканина које су могле да трају дуго. Како се „мода“ није тако често мењала, краљице су могле дуго носити исту хаљину, а можда је и наслеђивати од претходног владара, пошто је реч о свечаним ношњама.

Изузетан пример појаве краљевске церемонијалне ношње када краљ тугује, налазимо у овим портретима. Византијски, а тиме и српски обичај у средњем веку, био је да носе белу одећу, тугујући за мртвима. Отуда, на овом портрету, краљ Марко носи белу тунику у жалости за својим мртвим оцем. Занимљиво је показати разлику између некадашњег (Вукашин) и садашњег владара (Марко) по различитој формацији лороса. Вукашин носи лорос прекрштен на старомодни начин какав налазимо у 13. веку, а Марко лорос укрштен по обичају цара Душана.

После смрти цара Душана 1355. године, Србија се са знатно проширеним границама нашла у рукама владара који је започео међусобну борбу за доминацију. Једна од најистакнутијих и временом најмоћнијих породица била је породица Лазара Хребељановића, касније кнеза Лазара. Његова супруга Милица била је пореклом од Немањића, који су им, поред моћи коју су стекли, дали прилику да буду приказани у портретима у својој задужбини Раванице у краљевским ношњама, попут оних које су носили Немањићи. Разлике су врло уочљиве и усмерене су на наглашавање да ли је царска или краљевска ношња. Важна разлика је у Лазаровој круни која је отворена и плитка. Његова хаљина била је узорна, што није било уобичајено за краљевске тунике. Предњи каиш лороса није слободан, али је фиксиран на хаљини, што показује да је у ствари имитација.

Нестајањем Немањића са политичке сцене Србије нестала је титула младог краља, што се може видети у ношњи коју су носили Лазарови синови Стефан и Вук.

Промене у ношњи принцезе Милице у односу на претходни царски период сличне су онима у ношњи кнеза Лазара из његове слике из истог манастира.

Промене у ношњи кнеза Лазара у односу на претходни царски период сличне су онима у ношњи принцезе Милице из њене слике из истог манастира.

Титулу деспота добио је Стефан, син принца Лазара, од ослабљеног византијског цара Манојла II након чувене битке за Ангору 1402. Тај наслов, према хијерархији који је одмах после царске и краљевске, помогао му је да од турског вазала постане моћни господар обновљене Србије. Такође му омогућава да добије куполасту круну коју су на овом портрету носили Немањићи. Међутим, осећај мере и поштовања према великој династији није изостао, тако да је остатак Стефанове одеће племенитог карактера, што у потпуности одговара наслову који је носио.

Борио се за коначну власт у Србији у сукобима са његовим братом Вуком Бранковићем, деспот Стефан Лазаревић окренуо се реформи и обнови Србије. Реформе су утицале и на начин облачења пред српским судом. Тешке, нефункционалне хаљине византијског света почеле су замењивати моду тканина са узорцима и лаганих кројева који су стигли из Венеције. Као велики војни вођа и изузетан ратник, Стефан је и војно ојачао Србију као последњи налет независности у Османском царству. Стога није изненађујуће да је у својим последњим портретима приказан са копљем и мачем који је, поред божанског и законодавног, свом ауторитету додао и војни карактер. Сви остали делови његове свечане ношње били су почаст византијској култури, која је у то време у Србији доживљавала последње трзаје под разорним налетом другачије културе и религије која је дошла са Османлијама. Под њиховим нападом у другој половини 15. века угасила се српска независност и њени владари, а са њима и краљевска свечана ношња.

Украси.