Чувари баштине српских предака

Би­ло је три са­та по­сле по­но­ћи. Из­најм­ље­ни ком­би је пар­ки­ран у Ва­си­ној ули­ци у цен­тру Бе­о­гра­да. Ше­сто­ро љу­ди у пр­тља­жник па­ку­је фо­то-апа­ра­те, ка­ме­ре и дру­гу опре­му за сни­ма­ње. Спрем­ни су за пут. Од­ре­ди­ште: Пећ. Го­ди­на: 2007. Ре­кло би се да је у тим окол­но­сти­ма „мал­ки­це” ри­зич­но упу­ти­ти се у ср­це Ме­то­хи­је. Ме­ђу­тим, за ен­ту­зи­ја­сте из Удру­же­ња „Срп­ско бла­го” не­ма ни стра­ха ни пре­пре­ка. Ови по­све­ће­ни­ци од 1998. ис­тра­ја­ва­ју у ми­си­ји ко­ју су са­ми се­би до­де­ли­ли – фо­то­гра­фи­са­ње и сни­ма­ње срп­ских цр­ка­ва и ма­на­сти­ра и ства­ра­ње ди­ги­тал­не ар­хи­ве ов­да­шњег кул­тур­ног на­сле­ђа на свом сај­ту. За­хва­љу­ју­ћи њи­хо­вом тру­ду, чи­тав свет се кли­ком ми­ша мо­же упо­зна­ти са хра­мо­ви­ма ко­је су об­и­шли.

Ову го­ди­ну, у ко­јој сла­ве две де­це­ни­је, до­че­ка­ли су с им­пре­сив­ним ре­фе­рен­ца­ма. Од ка­ме­на у пор­ти до фре­ски на вр­ху ку­по­ле, ком­плет­но су „по­кри­ли” два­де­се­так хра­мо­ва – Сту­де­ни­цу, Ра­ва­ни­цу, Ми­ле­ше­ву, Ма­на­си­ју, Со­по­ћа­не, Де­ча­не, Гра­ча­ни­цу, Пећ­ку па­три­јар­ши­ју... А њи­хо­ве фо­то­гра­фи­је на­ла­зе се у уџ­бе­ни­ци­ма исто­ри­је, број­ним мо­но­гра­фи­ја­ма, нај­ре­ле­вант­ни­јим свет­ским ви­зан­то­ло­шким ча­со­пи­си­ма, ар­хи­ва­ма Срп­ске пра­во­слав­не цр­кве и Срп­ске ака­де­ми­је на­у­ка и умет­но­сти, али и нај­чу­ве­ни­јих аме­рич­ких уни­вер­зи­те­та ка­кви су Прин­стон и Хар­вард. Не­ки од њи­хо­вих сни­ма­ка су не­дав­но укра­си­ли и ка­лен­дар ко­јим је „По­ли­ти­ка” да­ри­ва­ла сво­је чи­та­о­це. 

Ја­сно је оту­да да по­ду­хва­ти „Срп­ског бла­га” ни слу­чај­но ни­су ама­те­ри­зам, иако сва­ко од де­се­так „те­ре­на­ца”, ко­ли­ко их је у Удру­же­њу, оби­ла­зак све­ти­ња под­ре­ђу­је сво­јим ре­дов­ним по­сло­ви­ма. Да су пу­ки хо­би­сти, нај­зад, не би се са­мо с по­ме­ну­тог пу­та у Пећ 2007. вра­ти­ли с бли­зу 6.000 сни­ма­ка и ви­део-за­пи­са из ком­плек­са та­мо­шње па­три­јар­ши­је!

Та­да је са њи­ма пр­ви пут кре­ну­ла Гор­да­на Ке­лић, исто­ри­чар­ка умет­но­сти, тре­нут­но док­то­ранд Фи­ло­зоф­ског фа­кул­те­та у Бе­о­гра­ду. На­уч­но ин­те­ре­со­ва­ње за на­ци­о­нал­ну сред­њо­ве­ков­ну умет­ност мо­ти­ви­са­ло ју је да се при­кљу­чи овим чу­ва­ри­ма пам­ће­ња и до да­нас оста­не у њи­хо­вом ти­му.

„Том при­ли­ком, у Пе­ћи смо се­дам да­на фо­то­гра­фи­са­ли. Ни­смо из­ла­зи­ли ван ма­на­стир­ског ком­плек­са. Ниг­де се и ни­је мо­гло без прат­ње. Фо­то­гра­фи­са­ње смо по­чи­ња­ли око осам ују­тру и че­сто смо за­вр­ша­ва­ли да­ле­ко по­сле по­но­ћи”, об­ја­шња­ва она.

У њен до­мен спа­да и пла­ни­ра­ње те­рен­ских ак­тив­но­сти „Срп­ског бла­га”, у ко­јем има и зва­ње про­грам­ског ди­рек­то­ра. 

Ка­ко ка­же, то је са­мо фор­мал­на функ­ци­ја јер је реч о не­про­фит­ном удру­же­њу. Али, нај­ви­ше во­ли да згра­би свој „ка­но­н” и с ко­ле­га­ма се упу­ти на од­ре­ди­ште. То­ме прет­хо­де ду­го­трај­не при­пре­ме – од упо­зна­ва­ња с по­сто­је­ћом до­ку­мен­та­ци­јом о кул­тур­ном до­бру и ње­го­вом ар­хи­тек­ту­ром, пре­ко из­бо­ра опре­ме, до ор­га­ни­зо­ва­ња пре­во­за и сме­шта­ја.

„Сва­ки од­ла­зак на те­рен је ис­ку­ство за се­бе. Увек се де­ша­ва­ју пе­ри­пе­ти­је с вре­ме­ном или љу­ди­ма јер рет­ко кад кре­не­мо сви де­се­то­ро. Кад је реч о опре­ми, гле­да­мо да стал­но бу­де­мо у то­ку с тех­но­ло­ги­јом. Осим фо­то-апа­ра­та и ка­ме­ра, од­ско­ра има­мо и дрон, ко­јим смо на­чи­ни­ли сним­ке Сту­де­ни­це из ва­зду­ха. По­се­ду­је­мо и мон­та­жну пре­но­си­ву ске­лу ви­со­ку 16 ме­та­ра, као и те­ле­скоп­ску че­лич­ну шип­ку на ко­ју се мон­ти­ра фо­то-апа­рат. Та­ко се мо­гу усли­ка­ти нај­не­до­ступ­ни­ји де­ло­ви. Та­ко­ђе, на на­шем сај­ту смо уве­ли и оде­љак у ко­јем омо­гу­ћа­ва­мо по­се­ти­о­ци­ма вир­ту­ел­ну ту­ру кроз по­је­ди­не ма­на­сти­ре”, ис­ти­че Гор­да­на Ке­лић.

Ра­зни су на­чи­ни на ко­је ови ен­ту­зи­ја­сти иду на пут: од рен­та­ка­ра, пре­ко из­најм­љи­ва­ња ка­ми­о­на ако се но­си ске­ла, до ком­би пре­во­за. На те­ре­ну, но­ће у ма­на­стир­ским ко­на­ци­ма, при­ват­ном сме­шта­ју или ку­ћа­ма ме­шта­на.

„До­ма­ћи­ни нас до­че­ку­ју отво­ре­ног ср­ца и ис­пру­же­не ру­ке. Ни­ка­да ни­смо има­ли ни­ка­квих про­бле­ма, а у цр­ква­ма и ма­на­сти­ри­ма су нам из­ла­зи­ли у су­срет чак и кад би­смо ра­ди­ли до ду­бо­ко у ноћ. Ве­ли­ку по­др­шку има­мо од СПЦ. Са­ра­ђу­је­мо та­ко­ђе и с ко­ле­га­ма из ин­сти­ту­ци­ја за­шти­те кул­тур­ног на­сле­ђа”, на­во­ди на­ша са­го­вор­ни­ца. 

Не­при­јат­но­сти ни­је би­ло, али иза­зо­ва ни­је мањ­ка­ло. 

„У ма­њим хра­мо­ви­ма, све­де­ност про­сто­ра оте­жа­ва фо­то­гра­фи­са­ње. С дру­ге стра­не, че­сто ко­ри­сти­мо и мер­де­ви­не за ма­ње до­ступ­на ме­ста. Та­ко се на сни­ма­њи­ма де­ша­ва да сто­ји­мо на ви­со­ким мер­де­ви­на­ма на јед­ној но­зи ка­ко би­смо до­пр­ли до по­је­ди­них де­та­ља. Че­сто нас стиг­не и умор, па је је­дан ко­ле­га у Де­ча­ни­ма за­дре­мао на ске­ли усред фо­то­гра­фи­са­ња”, с осме­хом при­ча Гор­да­на Ке­лић.

У ар­хи­ву на сај­ту не по­хра­њу­ју све сним­ке ко­је до­не­су, већ са­мо про­бра­не, ко­ји­ма су нај­за­до­вољ­ни­ји. Се­лек­ци­ју и ди­ги­та­ли­за­ци­ју олак­ша­ва то што су по­је­ди­ни чла­но­ви те­рен­ске еки­пе „Срп­ског бла­га” по стру­ци про­гра­ме­ри и елек­тро­ин­же­ње­ри, за­ду­же­ни за по­ста­вља­ње ар­хи­ве на сајт.

За 11 го­ди­на у „Срп­ском бла­гу”, Гор­да­на је об­и­шла Пећ, Де­ча­не, Ве­ли­ку Хо­чу, Сту­де­ни­цу, Ли­пљан... Про­шле го­ди­не су сни­ма­ли цр­кву по­све­ће­ну Бла­го­ве­ште­њу у се­лу Ка­ран код Ужи­ца, по­зна­ту као Бе­ла Цр­ква Ка­ран­ска. Не­ке ло­ка­ци­је су оби­ла­зи­ли у ви­ше на­вра­та ка­ко би има­ли нај­ак­ту­ел­ни­је сним­ке јер, ка­ко на­по­ми­ње Гор­да­на, до­ку­мен­то­ва­ње на­сле­ђа је пр­ви ко­рак ка ње­го­вој за­шти­ти па је ва­жно да се ста­ње спо­ме­ни­ка кул­ту­ре ре­дов­но пра­ти.

„Осим то­га, ка­ко тех­но­ло­ги­ја на­пре­ду­је, ми по­ста­је­мо не­за­до­вољ­ни сним­ци­ма ко­је смо на­чи­ни­ли па од­ла­зи­мо да на­пра­ви­мо но­ве”, до­да­је она.