БЛАГО Путовање 2008, моја прича

Кренувши сада на југозапад, скренули смо после неког времена ка Жичи, чувеној цркви из XIII века коју је подигао Свети Сава, богату и историјом и уметношћу. Мада нам није на званичном итинереру, просто је немогуће не свратити овде у датим околностима. И тако - снимисмо неколико слика споља, задивисмо се карактеристичном циглом обложеном црвеним малтером и прелепим окружењем, укратко погледасмо благо изнутра - све то скупа је довољно за овај пут, као смерница и путоказ за могућу значајнију посету негде у будућности.

Наша последња станица пре изласка из уже Србије је средњовековни манастир Градац. Смештен у удубљеном делу планинског пејзажа, недалеко од регионалног потеза север-југ, овај културно-историјски споменик који је истовремено и духовно уточиште, одише одређеним миром и спокојством, наглашеним светлуцањем сребрнастог средњовековног мермера на позадини блиставих зелених брда и питомог пасторалног пејзажа. Задатак нам је био да испоручимо нешто мањих потрепштина сестринству како је и обећано из ранијих контаката, а ово је била сјајна прилика да снимимо и архивске и мање формалне слике самог храма, изнутра и споља. Овде посетиоци могу и да пазаре - љупко опремљена продавница сувенира чак сведочи о томе - али њих сада нема, и атмосфера је опуштена док чекамо да игуманија стигне из њених одаја. Дочекала нас је турска кафа коју нам је понудила једна од сестара, чије загонетно младо лице ми некако евоцира паралелу с трансценденталном лепотом што зрачи из многих женских ликова у библијским причама осликаним по многобројним српским манастирским зидовима. Ускоро стиже и мати Јефимија, и одмах ступамо у неусиљен разговор, размењујући разне вести. Игуманија је још прилично млада, делује способно за руковођење манастирским пословима, високо образована и очигледно градског васпитања. На тренутак сам чак помислио да сам је можда некад и срео у неким ранијим временима. Премда је то мало вероватно, ипак ме је понукало да се упитам која ли је то животна прича која је њу и друге монахиње довела у живот 'на овом свету, али не и од овог света'. Можда ту и нема једноставног одговора, али чињеница да је монаштво у Србији процветало последњих година - чак знатно више него у другим околним земљама - јесте ме подстакло на размишљање за трен, оставивши за собом осећај помало неодређене наде и животворности.

Док се приближавамо административној међи Космет - односно Косова и Метохије - са остатком Србије, расте одређен нелагодан осећај. Свакако, сви чврсто стојимо иза постулата „Косово је Србија“ и одбацујемо наметнуте и мучне тезе о тобожњој 'новој стварности' из агресивне западне политичке реторике; и на крају крајева, улазимо у север покрајине, који слови да је „под српском контролом“. Ипак, постоји неки страх од непознатог, укорењен у стварности која може бити погрешна, али с којом се барем делимично мора суочити у овоземаљским условима. Полицијски контролни пункт на „унутрашњој српској“ страни линије прилично је једноставан и брз; но можда речитији од свих бирократских формалности био је умерено забринути израз на лицу полицајца док је враћао документе, искрено нам пожелевши „срећно“. Пола километра даље долази „спољна српска“ страна линије - контролни пункт унутар самог Косова. Недавна насилна збивања се још јасно очитују одавде - угљенисани остаци “полицијске станице на покрајинској линији" Јариње одговарају онима из ударних вести о српском пркосу пре мање од четири месеца. За тренутак сам у искушењу да усликам овај делић историје, али ме обавештени чланови екипе брзо одвраћају од тога. Остали елементи декора су такође различити и помало злослутни - упозорења УНМИК-а и возила КФОР-а, иако пасивна, заједно са полицијским особљем - љубазним и наоко етнички српским, али овде већ са недостајућим српским државним ознакама. Све у свему, иако смо тако завршили свој првобитни „улазак у покрајину“ без већих трзаја или кашњења - постоји нелагодан осећај улажења у „зону сумрака“, појачан свешћу о најављеном за неки дан доношењу сецесионистичког тзв. „Устава Косова“, који ће нужно подићи улог у овој политичкој игри живаца и вероватно створити још непознаница на овој улазној тачки.

У извесном смислу - зона сумрака (или барем неки ”чардак ни на небу ни на земљи”) овде и јесте. На пример, очито лишене акциза које би прикупила било која власт, цене бензина на северном Космету са српском локалном управом су скоро пуних 40% ниже него у остатку Србије (уосталом, и остатку покрајине) - и можда заиста најниже у целој Европи; сличне трговинске аномалије очигледно се односе и на остале сегменте. Међутим, покушавам да потиснем ове забрињавајуће мисли док се постепено спуштамо низ сликовите и шумовите падине ширег рејона Копаоника према Лепосавићу, и даље низ Ибарску долину према Звечану и Митровици.

Наша прва станица је манастир Соколица, добро очувани женски манастир, смештен на живописном брду. Екипа Блага је овде одрадила архивирање пре неколико година, а сврха кратке посете је пре свега да разменимо неке поклоне и вести са игуманијом, мати Макаријом, и да упознамо нашег локалног пратиоца за остатак путовања, возача Синишу. Међутим, и друге ствари невољно падају у очи: наиме, манастирска локација јасно истиче још једну од оних “административних" - а можда и више културних или чак менталних подела што пресецају покрајину. Да би се стигло тамо од главне саобраћајнице у Митровици води кратак, али стрм земљани пут, који је још увек у оквиру српског „Северног Косова“, до контролног пункта који је чувало неколико опуштених и пријатељски настројених грчких војника КФОР-а, прилично одушевљених што размењују неколико речи на свом матерњем језику са мном. Поглед са доминантног положаја манастира је диван, али убрзо схватате да је то и јужна међа тог „Северног Косова с ове стране Ибра“ - далеко мање очигледна, рецимо, од подељене Митровице са злогласно спорним Ибарским мостом - али и без реке, ништа мање стварна. Уз две куће саграђене на суседним доњим плацевима, на други поглед, лепршају се заставе Републике Албаније. Касније нам је речено да се обе налазе на општем манастирском поседу, а постоји и УНМИК-ова уредба којом се прописује уклањање узурпатора и враћање власништва над земљом; нажалост, уследило је уобичајено отезање - тј. практична примена зависна од свеприсутне "политичке воље" - и коначан исход остаје неизвестан.

Наша познаница од раније и учесница КСУ конвенције 2004. у Вашингтону, мати Макарија ми се и тада дојмила, а још више сада. Мада већ у годинама, али искусна и високо образована, обезбедила је сестринство развијајући оригиналну иконографску школу и производњу, комбинујући своје уметничке вештине и последипломско хемијско образовање. Делује речито, отворено и енергично. Са болом и страшћу прича о догађајима од 17. марта 2004. - погрому над српским и другим локалним становништвом - и свом смелом гамбиту којим је успела да спасе пуно тога. Мировњаци из француског КФОР-а су тада добили наређење да евакуишу сестринство и тако практично оставе овај комплекс незаштићеним и отвореним за рушилачку руљу - тужна судбина која је тог и наредног дана задесила призренске Арханђеле, манастир Девич и многобројне друге светиње. Међутим, успела је да вешто и дипломатски одгађа евакуацију све док иста на крају није ипак напуштена као план. Била је то једна мала, али важна морална и практична победа у поднебљу где се чини да понекад осећаји за судбинске предодређености, уроке и завере имају тежњу да надјачају разложно расуђивање. Па ипак, док тако са одређеним задовољством евоцирамо успомене на ово достигнуће, пијуцкајући успут кафу и сјајну домаћу кајсијевачу у уредно негованом манастирском дворишту, остаје да лебди неки осећај опште нелагодности и неизвесности.

Настављамо даље до нашег крајњег одредишта за тај дан - Манастира Грачанице, привременог седишта епископа рашко-косовског. Да би се стигло тамо, потребно је проћи кроз главни град покрајине, Приштину, а пре тога - превалити још једну де факто линију раздвајања, између ‘севера’ и ‘југа’. Сада смо у два возила - наш унајмљени комби са београдским регистарским таблицама и Синишин аутомобил са таблицама Новог Пазара, седишта суседне Рашке области у централној Србији одакле смо тек дошли. У променљивом правном и практичном шаренилу који тренутно влада, новопазарске таблице су некако прећутно прихватљиве за све стране, вероватно због посредничких активности повезаних са локалним трговцима. Речено нам је да се срећом тренутно не очекује превише проблема, будући да смо у припремној фази заказаног проглашења псеудо-устава сепаратистичких институција, и наводна упутства од страних покровитеља су им да засад „не таласају“. Косовска албанска полиција врши неку врсту царинског прегледа, мршти се на наше београдске таблице, а потом мало као опушта при давању на увид пар америчких пасоша.

Прелазимо на централно Косово, не заустављајући се све до нашег одредишта, гледајући кроз прозор у знатно другачије окружење од управо напуштеног севера под каквом-таквом управом Србије - утисак који ће се углавном опстајати током целог путешествија које је предвиђено да махом прошара покрајину уздуж и попреко, успут прелазећи њене бројне виртуалне међе раздвајања. Између осталог, уочљиво је присуство бројних џамијских минарета - многе делују као резултат финансирања из Саудијске Арабије у периоду после 1999. године. Такође, овде је видљиво више људи, атмосфера изгледа живахна и понекад хаотична. Очито су велике количине новца (из различитих извора - по свему судећи, у најбољем случају сивих, односно сумњивих, имајући у виду опустошену локалну привреду) недавно убризгане у ово прилично сиромашно подручје, са бројним и махом незавршеним великим циглено-бетонским кућама које су оивичавале друм и често заклањале питоми крајолик иза њих. Ово употпуњују докази о индустријским улагањима, а воде их бензинске пумпе и аутоперионице - исувише бројне и сјајне за стварне услове и потребе. Коначно, ту су и повремени други оријентири, различите природе и вредности. Лепршаво-кичерски Хотел Слободе у Приштини је пре слика и прилика непринципијелне и неодговорне Клинтонове спољне политике која је суштински обликовала тренутно стање овог сукоба, него одраз некакве искрене привржености узвиженим америчким вредностима у овим крајевима. Нешто касније, поново с наше леве стране, али мало даље, препознајемо познати обрис споменика на Газиместану - спомен-обележја чувеног Косовског боја. Место како симболичног тако и практичног значаја, било је сведок многобројних ходочашћа, скупова и контра-скупова током бурних недавних година. Сада стоји тихо, помало усамљено и потмуло - као неки велики упитник пред будућношћу. Продужавамо на југоисток, пут Грачанице.

На овој главној саобраћајници са две траке саобраћај је густ, са разноврсним шаренилом возила - од тешких војних оклопњака, преко теретњака и путничких аутомобила свих облика и величина, до пољопривредне машинерије. Међутим, оно што пада у очи - и овде као и на другим локалним путевима којима ћемо проћи током наредних пар дана - јесте да видљиве возачке навике и општа култура вожње некако делују неочекивано питомо у поређењу с другим деловима Србије (и наравно Црне Горе, а уосталом и Грчке, Италије, итд.),  а поготову за овај кутак Балкана познат по општем безакоњу. Касније нам је објашњено да је то углавном резултат драстичних новчаних казни које је УНМИК увео и спровео за саобраћајне прекршаје…. што наравно потеже и природно потпитање: а зашто се онда тако успешна политика не преноси и на друга подручја примене закона у покрајини? Но, остављајући ту загонетку засад у сфери академског, захвални смо за барем релативно цивилизовано искуство махом безбедне вожње. А у једном тренутку, скренувши већ с ове главне џаде на лошији споредни друм, изненадна појава ћириличних натписа - први пут од када смо прешли на тзв. ”Југ” покрајине - наговештава да се налазимо у енклави Грачаница-Чаглавица, и близу нашег крајњег одредиште за данас.

И наредни дан је имао зацртан рани покрет и дуг програм. И заиста, до тренутка кад је предвиђено да преноћимо у Дечанима (на крајње западном, метохијском делу Космета), прокрстарићемо покрајину са такорећи свих страна - средишта, истока, југа и запада - и одрадити већи део задатака предвиђених за ову експедицију. Ове године у жижи рада је низ мањих, слабије очуваних и познатих средњовековних манастира, који упркос томе имају велику историјску, уметничку и духовну вредност - и не само за српску нацију, већ и за светску културу уопште. Уосталом, јачање везе између та два је одувек био један од основних циљева Блага, који се овде само даље остварује и усавршава. Прва на реду је заправо и највећа из тог скупа - стара црква у оближњем Липљану, од миља прозвана „Мајка Грачанице“, некадашње седиште раносредњовековне епархије. Липљан је данас мало урбано средиште - недалеко од саме Грачанице, али битно раздвојено од ње албанским насељем. Готово са потпуно српским живљем пре НАТО агресије 1999., сада је место етнички подељено; српска четврт је у великој мери умањена, усредсређена око централно смештеног и релативно пространог комплекса у коме се налазе савремена црква из ХХ века, свештеничка резиденција и некe друге грађевине, поред постојеће средњовековнe. Наша ревносна екипа се брзо размешта на терен и започиње са радом, док ја користим прилику за разговор са мештанима - младим и енергичним попом и неколицином вртлара и мајстора који тог дана обављају разне послове. У једном тренутку разговор нам прекида напрасно брујање преносивих генератора, јер је очигледно дошло до „случајног“ нестанка струје, а ови уређаји су свеприсутна заштита од текућег систематског електродистрибуционог притиска и уцењивања од стране косовских албанских власти.

После одређеног времена екипа напокон може продужити са снимањем видео материјала, а ја настављам импровизоване интервјуе. Саговорници су ми скоро без изузетка бивши државни службеници и дугогодишњи локални становници. Њихове исповести су исказане махом смирено и без огорчења - мада брзо постаје јасно да се ту итекако има шта рећи. Пар сати касније - кад смо током паузе сви на окупу у друштву млађаних Проте и Протинице за излетничким столом у башти, уз сарајевски бурек, јогурт и шљивовицу - слушамо још прича. Све су оне из стварног живота, доста једноставне а пуне једа: попут оне где локална заједница, решена да опстане и преживи, креће у борбу прво за прикупљање житних фондова ради максималног обезбеђења самоодрживости, па на изградњу друштвене дворане, клинике и стамбеног насеља у непосредној близини - само да би се суочила са силним препрекама локалних администрација, па још и бирократским зачкољицама у ресорном министарству у Београду... и где се она непресушна нада - уистину, и вера - открива као путоказ који им омогућује да се кроз све те тегобе и недаће одрже и не поклекну.

Сада крећемо на исток, према Новом Брду и Косовској Каменици. Крајолик је питом и привлачан, углавном са лепо извајаним облицима обронака и зелених ливада унаоколо. Пролазимо поред препознатљивих остатака Новог Брда - значајног града средњовековне Србије, трговачког средишта и ковнице сребрног новца насталог на окосници оближњих богатих рудника, у периоду од 1326. све до коначног пада у руке Османлија 1455. г.

Настављамо даље, кроз ретко насељена подручја и мање прометне путеве, пењући се вијугаво и коначно до следећег стајалишта - цркве Пресвете Богородице у Ваганишу из XIV века. Смештен на гребену на врх брда, са погледом делимично заклоњеним бујном шумом, наизглед усамљени стари споменик зрачи неком тешко докучивом надом, можда и на основу духовног блага скривеног изнутра. Дочекао нас је помало неочекивани призор - неколико средовечних мушкараца, локалних Срба, очигледно у послу поспремања и чишћења цркве. Испоставило се да врше неопходне припреме за предстојећи локални ”панађур”, други дан Духова - традиционалну светковину која окупља вернике и друге посетиоце из шире околине. Радници радо прихватају неочекивану паузу док се наша радна екипа ваљано не распореди, и ја се упуштам у пријатељски разговор са њима (уз пар гутљаја незаобилазне препеченице). Тако ми описују своје релативно пристојно (у поређењу са већином других крајева покрајине) животно искуство у овом прилично забаченом кутку и помало сетно указују на исток, наглашавајући како 'административна линија' са ужом Србијом (и њеним војно-полицијским снагама што обезбеђују контролне пунктове са њене друге стране), није далеко, већ само ‘ено тамо иза другог брда'. Руководилац пројекта - заправо наставник српске средње школе из оближње Косовске Каменице, а овде у улози традиционалног домаћина храмовне славе - детаљно описује традицију и контекст догађаја, и још подоста тога. Поврх свега, као темељни етнографски истраживач културе и историје југа Србије, он некако препознаје моје презиме, повезујући га са мојим дедом по оцу, иначе истакнутим културно-образовним послеником из предратног Куманова. Будући да сам скоро случајно понео са собом примерак дединих необјављених успомена, напречац користим прилику да из њих прочитам пар кључних и надахњујућих одломака, у коме су детаљно описани драматични догађаји од пре сто и више година. Није баш мали изазов неком са стране да овом свету подстиче родољубиви осећај а да притом не налети на мину салонског патриотизма, али имам осећај да ми читање тог изворног текста ипак погађа ту мету, упркос свему... Иначе, славски домаћин-наставник се брзо испоставља и као човек учен и од иницијативе - што се огледа и из његових садашњих организационих напора, али и из описаног нам пројекта удруживања средстава ради откупа и задржавања имовине локалних Срба у циљу спречавања изнуђеног исељавања.

Мало после тога, он предложи Меди и мени да нас поведе у шетњу по травнатом гребену, да "видимо нешто занимљиво". Тако ускоро стигосмо у колибу од блата и сламе и ту упознајемо њеног јединог житеља, 75-годишњу старину, по-старински одевеног и са помало тужним плавим очима. Позива нас у колибу, чији се скоро надреални утисак подвижничке скромности да упоредити једино са оним што ће ускоро уследити - кратком музичком изведбом на фрули. Традиционална, а опет лична, она га убрзо опседа и доводи у својеврстан занос, одражавајући емоције његове трагичне приче - самохраног оца који је изгубио сина јединца... Необично и дирљиво. На крају, поздрављамо се и враћамо у цркву, где је наша ефикасна екипа управо завршила свој задатак - релативно скроман, далеко од захтевних и монументалних зидина манастира Дечана или Грачанице, који су налагали вишедневне заједничке напоре тима. Ипак, ови скромни, често само делимично очувани (и још мање документовани) 'мањи' средњовековни споменици на Космету попут овог храма пред нама - и даље сенче пејзаж покрајине, као тихи и објективни сведоци богате традиције и културе; њихово снимање, анализа и удруживање овог драгоценог доказа је пројекта Благо изазован задатак. Опростили смо се од наших неочекиваних нових познаника на овом удаљеном месту, пожелели им веселе свечаности Педесетнице, обећали да ћемо остати у неком контакту.

Наредно одредиште је у урбаном локалитету Гњилана - прво пролазимо кроз живахну тржницу оријенталног стила, возећи кроз уске улице наизглед лишене било каквих ознака или табли на српском језику, напокон стижући до масивне чврсте капије; убрзо, карактеристичним ритуалом који је са наше стране извео Синиша, отвара се капија и онижи момак, хитра и сумњичава погледа, помало конспиративним покретом налаже да уђемо са оба возила, и онда брзо затвара за нама. Налазимо се унутар озиданог атара главне православне цркве у Гњилану. Настојник који нам је отворио капију нас сада поздравља мало опуштенијим маниром. Следи уобичајени разговор, сазнајемо неке основне чињенице локалне заједнице. Ова зграда служи као нека врста „сигурне куће“ за Србе да паркирају за било који посао у граду и извршавају друге задатке - чак и прање и сервисирање возила - далеко од знатижељних очију често непријатељски расположених суседа. Сазнајемо да је српско становништво сада стигло до 89. бројке - чињеница коју је чувар открио с поносним запажањем да је то „један више од последњег пописа“ - здрав дечкић рођен је у српској породици тек прошле недеље. Даље нам показује око саме цркве - импозантног објекта из 1861. године, са достојанственом иконографијом из XIX века и занимљивим стаклорезачким решењима. Последњих година текуће окупације претрпео је ограничену штету, а показао нам је и неколико места где су албански вандали покушали подметање пожара Молотовљевим коктелима. После обављеног кратког пословног дела, срдачно се поздрављамо, настављајући пут. Возимо кроз низ места у правцу Велике Хоче, последњег стајалишта пре него што променимо возила и упутимо се на коначно одредиште за дан, манастир Дечани: Косовска Каменица, Урошевац, Штимље. У последњем, долази до озбиљнијег вишеминутног застоја, изазваног поворком људи која је закрчила пут. Касније од Синише, који је управљао другим возило сазнајем да је то заправо био прилично напет тренутак, чак и за његов искусан и смирен приступ. Догађај који је обележаван био је тзв. "дан ослобођења" - годишњица уласка НАТО снага које ће заменити снаге државне безбедности Србије у складу са одредбама Кумановског споразума, девет година раније. Експлозивни потенцијал контекста је доста јасан - с обзиром на наше београдске регистарске таблице, и упркос уверењима да је локалном албанском становништву „саветовано да не таласа“ у ишчекивању самопроглашеног устава. Коначно - има нечег помало ироничног у чињеници да се поворка спуштала од нетакнуте православне цркве на врху брда - можда нас је њен заштитник узео под своје, јер заиста није било проблема, па тако и кретосмо даље...

Много тога је речено о овом ремек-делу средњовековне европске уметности, али спознати га изблиза и уживо је искуство је које реално надмашује и најнадахнутије песничке описе. Кратак први вечерњи сусрет - ограничен на поглед споља, из угла трпезарије и конака у хладној кишној ноћи - већ је био довољно узвишен да сам брзо заборавио помало злослутне строге мере обезбеђења на улазу под надзором пријатељски настројених али и професионалних припадника италијанског КФОР-а. Нажалост, закаснили смо за канон Светог Стефана Дечанског - јединствену и узвишену службу једном недељно у част задужбинара и покровитеља манастира, где његове чудотворне мошти и даље пребивају - али нам остаје нада да ће нам добар део тог духовног ужитка бити приуштен сутрадан ујутру на редовној литургији. Пре одласка на конак, упућујемо се до манастирске трпезарије на вечеру и ту сусрећемо са о. Савом Јањићем, вршиоцем дужности старешине храма уместо игумана владике Теодосија, који је на службеном путу. Прилично угледна личност, добро обавештени, речити и отворени Сава, брзо нас уводи у стање ствари и размену меродавних информација. У једном тренутку прилази суседном столу и ту нас упознаје са пар међународних посленика - млађом италијанском хуманитарном радницом и средовечним венецуеланским УНМИК администратором за подручје Дечана - који је, како смо мало касније сазнали, својом објективношћу и храброшћу зарадио поштовање и монашког братства и српске заједнице. Међутим, значај тренутка постаје очигледнији неких пола сата касније, када Савин мобител изненада звони, и након видно бурног разговора на енглеском језику, саопштава нам узнемирујућу вест: међународни пар управо су напала тројица Албанаца на капији њиховог стамбеног комплекса. Срећом, изгледа да је Луис - “уличарски прекаљен на ужареном асфалту Каракаса" - успео да се одбрани и да их одагна. Бар овог пута. Али узлазна линија ескалације провокација, застрашивања и насиља од стране сепаратистичкх злочинаца делује препознатљиво, као и њихов очити циљ уклањања - на овај или онај начин - свих оних који стоје на путу њиховим злослутним плановима. Премда се након краћег застоја враћамо главној нити нашег разговора са оцем Савом, одређени осећај нелагодности опстаје. На крају, после неког времена одлазимо на починак, будући да наш трећи и последњи дан поново има крцат програм.

Трећи дан почиње присуством делу Службе Божје у цркви. То заиста треба искусити уживо - мирис тамјана, загонетно осветљени средишњи простор под будним оком немо посматрајућих светих ратника, мученика и пророка са богато живописаних зидова, ”из тмине појање” монаха - осећај је једноставан, али узвишен ... Након једноставног доручка крећемо назад у Велику Хочу, да преузмемо наше возило са опремом и обавимо предвиђено снимање неких од бројних мањих цркава са ширег подручја Велике Хоче. Полазак је мало одложен неочекиваном посетом „Дечанској виници“ - кратком обиласку локалних винарија и виноградарских објеката. Сада је цео комплекс под управом дечанског братства, а предање казује да је цар Душан подигао порцелански винодукт дуг 25 километара одавде до своје царске престонице у Призрену. Главни винар, отац Марко, ревносно нам показује и подробно објашњава пуно тога - од општег историјата до најновије технологије, а на изласку нас дочекује још један помало неочекивани спектакл - поступак постављања три гигантска челична резервоара. Огромна самоходна војна дизалица немачког КФОР-а је ту да одради посао, који је додуше суочен са пар непосредних инжењеријских проблема - и још више понуђених решења знатижељних гледалаца и пољопривредника. Неки од нас су чак у искушењу да сачекају расплет ове велике драме, али времена се ипак нема, па ћемо морати да се задовољимо сазнавањем исхода тек у поподневним сатима.

Овде се привремено раздвајамо - основни тим креће на снимање првог дневног одредишта, Цркве Светог Николе, док се ја придружујем упоредној пословној мисији која ће нас одвести даље на југ, до самог Призрена - некад славног града, а поприлично настрадалог 1999. и 2004. Док се возимо кроз Метохију, пролазимо поред разних села, укључујући и неке напуштене повратничке пројекте изграђене за Србе из Албаније током Милошевићевих година. Синиша ми неувијено прича о родном засеоку његове мајке у близини и о масакру Албанаца од стране суседних Срба 1999. године, наводно подстакнутом открићем сличног плана у обратном смеру. Још један поглед на туробну спиралу насиља, тај зачарани круг који је тешко пробити.

Синиша и ја коначно стижемо у Призрен, почетну станицу по распореду његове дневне курирске службе. Испрва се упућујемо у посету Омеру, Горанцу по народности, у његовој туристичкој агенцији смештеној у делу градског језгра који се сматра (како сам мало касније сазнао) за горанску четврт. Омања стаса, проседе косе и поприлично изборана лика за своје године, смирено износи своју исповест: низ година запослен овде у друштвеном предузећу, после чијег транзиционог затварања одлази на неко време у Немачку; но пошто се и тамо добродошлица истањила, после свега се враћа у завичај упркос лошем стању, са нешто уштеђевине али скучених могућности; све се то уклапа се у неки познати образац. Започињем разговор са њим и његовом колегиницом; говор им делује као неко својеврсно архаично српско наречје, са наговештајем македонског нагласка. Причамо о њиховој јужној енклави и упоришту Драгаш, и нарочито традиционалном сабору за Ђурђевдан који тамо окупља родбину из свих крајева, са очуваним нетакнутим елементима хришћанске традиције, упркос позној исламизацији која се овде одиграла. Временом постаје јасно да ти људи, барем у ширем смислу, негују српски идентитет на који су поносни. Сунце је већ упекло, и док тако разговарамо на сад већ добро обасјаном улазу, другом страном улице пролази финије одевени старији господин, а колегиница га поздравља са 'Добар дан, професоре!’, на шта он бодро одговара. Мало сам изненађен што се српски може користити на отвореном, а да не спомињем да овде постоје "српски професори"; објашњено ми је да предаје на месној вишој школи која опслужује српску језичку заједницу. У начелу, некако постаје јасно да у Призрену још увек постоји становништво одано некој српској баштини - помало притуљено и обесправљено, али на основу суседног залеђа Драгаш-Гора и привржености и веза са својим српским коренима и главним током, опстаје на овом најјужнијем краку званичне српске територије. Још једна од оних многих чињеница на коју вреди обратити пажњу, замислити се и спознати их…

Користимо прилику да мало прошетамо центром града, прелазећи реку Бистрицу која га раздваја негде по средини, идући низ прометну трговачку улицу и поред импозантне старе џамије, за чији се блистави мермер сматра да је пребачен давно од стране Турака са оближње цркве Светих Арханђела. Стижемо тако на главни трг, Шедрван - назив који је некад био оличење културне разноликости и богатства. Поред градске вреве која буја на тргу, седамо у препоручену нам посластичарницу и наручујемо традиционални напитак ових крајева, „бозу“ - махом већ заборављену уметност на северу, коју ваљда још само одржавају познати београдски Пеливан и неколико других горанских посластичарских мајстора. Наручујемо на српском без икаквих проблема - нисам заправо ни начисто око националности власника радње - и накратко уживамо у живахној околној атмосфери помало налик пијачној, настављајући необавезно разговор о животним приликама и начину на који Омер саставља крај с крајем. А тек толико да се ​​не опустимо баш превише и заборавимо где смо, споменик припадницима тзв. УЧК и огроман транспарент који најављује надолазеће свечаности поводом „дана ослобођења“ нам зјапи усред видокруга, упркос мноштву пролазника. У сваком случају, у том Призрену - уосталом некадашњој средњовековној српској царској престоници - заиста се много тога може и данас видети, али време нам је ипак ограничено. Раставши се са Омером крећемо даље, и успут пролазимо и поред Богородице Љевишке - званично проглашеног УНЕСКО-овог споменика, и упркос томе још једне жртве недавног културног геноцида. Сада помало заплетен у чаршијске сокаке градског језгра, тешко је у потпуности и ценити монументални садржај овог храма споља, а и данас ипак нисмо у могућности да му истражујемо унутрашњост; пар фотографија са уличне стране остају као успомена на тај тренутак посете.

Након овога се упућујемо до друге српске знаменитости која опстаје усред свакодневног живота ужурбане трговине и световне вреве, владичански двор - епископско седиште које је свој најсвежији печат оставило низом злослутних фотографија уништења и скрнављења током погрома из марта 2004. године. Сада је под надзором пар локалних чувара албанске народности, који нас уљудно питају о нашем идентитету и мисији, а затим прате до места одакле крећемо да сами истражујемо. Сама монументална црква, стамбени простори, помоћне зграде - сви су обновљени (или на путу да ускоро то буду) кроз програме под покровитељством међународних организација, али около нема живе душе; тишина је помало сабласна. Поштено говорећи, чини се да је црквена купола изграђена тако да довољно верно одговара остатку зграде, што је довољно охрабрујуће - уосталом, монументална црква у суседној Ђаковици је слично бомбардована, а затим једноставно срушена и избрисана. Па ипак, нови површински слој спољног малтера помало одудара по визуелном утиску у односу на изворни сиви камен. Сапутник ми објашњава како владика за сада не намерава да се овде врати, што мало усложњава ситуацију, и вероватно одражава суштину многих дилема унутар изоловане заједнице косовских Срба: да ли да прихвати одређена - ма колико несавршена, али ипак опипљива - решења и кораке предузете од стране окупационих власти као темељ напретка и да стрпљиво ради на њиховом искоришћавању и постепеном даљем побољшавању, или пак да се упорно држи привидно принципијелније тврде линије, у нади да ће тиме приморати ту администрацију да достави боље понуде. Међутим, на то он брзо додаје и сопствено мишљење, сматрајући да би сам чин усељења и присуства „живе душе“ - можда само засад неког кућепазитеља - одвраћао од потенцијалних нових напада и могао бити значајан корак ка заживљавању и могућем крајњем успеху оваквих подухвата. То његово расуђивање ми делује прилично убедљиво, али ми је јасно и да су цела ова прича и расправа далеко од разрешења, и њене одјеке смо имали прилике назрети у више наврата како на овом путу, тако и током наредних недеља и месеци, макар и у нешто општијим условима.

 Завршивши благовремено посао у Призрену, било је таман још довољно времена за излет до Цркве Светих Арханђела, свега пар километара уз реку Бистрицу. Вожња клисурама реке заправо је кратка, али помало бременита ишчекивањем - локација је, на крају крајева, међу најизолованијим и најјужнијим испоставама ововремене Србије, а такође је - можда још и важније - поприште једног од злоћуднијих чинова током тродневног погрома из 2004.: немачки КФОР на силу је евакуисао манастирско братство, оставивши простор за 12-часовно дивљање разуларене албанске руље. Убрзо након тога, монашка братија на челу са игуманом Бенедиктом је ипак успела да уприличи повратак - овог пута у шаторе и друга импровизована преноћишта - да започне тежак задатак обнове манастира. По нашем доласку пред капију дочекује нас мноштво војне опреме КФОР-а. Напетост је очита и у једном чудном парадоксу. Немачки КФОР је и даље задужен за заштиту ове светиње, као уосталом и за остатак сектора Југ. Обим практично свега - од војника под опремом, оклопа и бодљикаве жице, па све до безбедносних поступака пре ступања на терен објекта - тешко се да упоредити са било чиме што смо искусили на бројним другим локацијама. Па ипак, чак и летимичан поглед на околни крајолик указује да је добар део тога можда и излишан: једини стваран приступ манастиру прати уску речну клисуру, и као такав се да одбранити од надируће руље (или практично било ког сувоземног напада) доста једноставно; заштитни потенцијали за ту сврху су увелико постојали и 2004. године. Оно што је недостајало јесте политичка воља да се они користе, па стога остаје недоумица да ли би од свих ових додатних ресурса и мера било неке додатне вајде при даљем недостатку те воље… Ипак, коначно успешно пролазимо поред контролног пункта до самог манастирског имања, где нас одмах срдачно дочекују три монаха који су тренутно у конаку; остали, укључујући старешину храма, стицајем околности су данас одсутни неким послом.

Прво се заустављамо на месту где је наша главна екипа ужурбано радила трећу и последњу мању цркву у Метохији која је у плану за тај дан. Међу бројним драгуљима скромне физичке величине, али богатих историјско-духовним наслеђем, манастир Светог Јована Крститеља је једно од десетак таквих места са ширег круга око Велике Хоче који доприносе њеном духовном угледу. Дуго занемарен, манастир је преузело активно братство последњих година. Чињеница да се то догодило током окупације - у периоду после 1999. - само је још један знак жилавости и животворности коју овде тако често сусрећемо.

Док Саша, Гоца, Меда и остали у позадини ужурбано премештају разне камере и опрему по уском простору и довикују се о видљивим угловима и другим техникалијама, Синиша и ја седимо у сенци старог ораха са пар монаха и младим ђаконом из града, дегустирајући домаћу крушковачу, кулинарске мезетлуке и друге специјалитете. Млађахни новајлија из братства - донедавни искушеник, тек му је двадесет и која - посебно је речит у описивању свог развојоног пута од збуњеног шипарца из Прокупља у срцу Србије, у потрези за смислом, до садашњег тренутка. Заједно, сви они са поносом истичу своја досадашња достигнућа током ових неколико година боравка, показују колико је тога заживело у околини захваљујући томе, и са одушевљењем описују своје амбициозне планове за месеце и године који следе. Беседа која надахњује, те се добро расположени након тога враћамо у варош.

Приближавајући се, са повећом дозом знатижеље нагађамо о могућем расплету помало забавне јутарње сцене с огромном немачком дизалицом коју смо оставили у стању загонетке; ипак, са задовољством откривамо да је све некако волшебно решено у неколико часова нашег одсуства, као да се о свему побринула добра вила. Огромни челични резервоари уредно су ужљебљени на предвиђена места у подруму, привремено измештена кровна конструкција васпостављена у потпуности, тешка машинерија нестала без трага… Отац Марко поносно нас је онда повео у импровизовани обилазак сада већ функционално комплетног подрума и са одушевљењем тумачио амбициозне планове које манастирска винарија сада може да коначно оствари.

Касни ручак у трпезарији градске цркве - наоко скроман, а истовремено срдачан и укусан. Заједно смо са протом, његовим сином ђаконом који је био раније с нама и разговарамо о изазовима и чињеницама из њихове свакодневице, о њиховим наизменичним страховањима и надама.

Опростили смо се од наших гостољубивих домаћина у Великој Хочи и кренули према истоку, назад према Грачаници, где нам је предвиђен вечерашњи састанак са Његовим преосвештенством, владиком рашко-призренским Артемијем. Премда се његова епархија протеже и изван граница КиМ, овај црквени великодостојник омалена стаса је свакако највише поистовећиван са улогом главног духовника ове мученичке покрајине и ревносног пастира на челу њеног православног хришћанског стада, носећи крст на своју Голготу с очигледном мешавином пркоса, горчине и опет свеприсутне вере у коначан васкрс. Преосвећени је био на путу када смо пре два дана први пут прошли овуда, па иако је овај дуги дан већ поодмакао а напоран пут повратка до престонице је тек пред нама, стрпљиво чекамо у укусно опремљеној просторији дневног боравка, ћаскајући са присутним манастирским особљем. Декор је једноставан - у једном тренутку поглед ми пада на јасно истакнуту грчку заставицу наспрам сличне српске на радном столу са стране, очевидно изражавајући несебичну помоћ коју су нам православна браћа са југа непрекидно пружала током ових немирних година.

Иначе, неки чланови наше групе су имали несумњиво дужи историјат комуникације са Његовом преосвештенством од мене - свакако је бар Ненад током ових година разних Благо пројеката по покрајини увек уживао његову изричиту и свесрдну подршку; мој први контакт с њим односи се на конвенцију КСУ у Вашингтону на јесен 2004., када сам између осталог имао прилике да му преводим током панел дискусије. Било је то свега неколико месеци након крвавог мартовског погрома над српским и другим локалним становништвом од стране организованих сепаратистичких банди, на очиглед међународних мировних снага. Владика је тада био и даље видно огорчен, отворен и пркосан, до те мере да су многи који су га познавали од раније уочили били ову велику промену. Док сам размишљао о томе, епископ Артемије је коначно ушао у собу. Благо насмејан и одмерених покрета - поздравио нас је срдачно, како и доликује правом архипастиру (мада у пракси то није одлика свих). Његова топла добродошлица и лаган наступ доприносе начелној опуштености атмосфере, док прелазимо преко тема које се крећу најпре од пролазнијих до садржајних, уз лаку закуску и освежења послужена од стране љубазног особља. Ипак,топла искра из његових плавих очију и смирен глас нису могао сакрити недвосмислено разочарање његове поруке - гађење према лицемерју међународне заједнице којој је указао толико поверење, осећај да је преварен, и општу тежину његове невоље. Пратио сам помно догађаје током свих тих година, и живо се сећам угледа који је уживао пре 2004.: готово свуда по свету признат и поздрављан (а нарочито на Западу) као глас разума, одмерености и демократије - понекад тако идући и уз длаку неким тврдокорнијим представницима српске националне ствари - док је истински тражио компромис и дијалог, залажући и стављајући на коцку свој овоземаљски лик и углед не би ли на делу посведочио о хришћанским вредностима које је оличавао његов чин, и у које је он лично веровао. Међутим, ти напори нису временом били узвраћени, и негде успут су изгледа неки другачији (мада опет дубоко хришћански) осећаји - овог пута за праведност и правду на овом свету - можда превладали над љубављу према ближњем непријатељу; уосталом, вероватно да је и сам шок мартовског злочина - који га је затекао на челу свог стада и одиграо се на његове очи - узео ту свој данак. У одређеном смислу тај његова дилема умногоме одражава и оно што је последњих 20 или више година задесило нацију у целини, сучељавајујући наизглед супротстављене хришћанске вредности у овоземаљском, стварном свету. Сада су га многи отворено гледали као окошталог и тврдоглавог чиниоца, често и као препреку напретку - како год он био дефинисан - у разрешењу косметског чвора (а и каснији развој догађаја ће само додатно потврдити ово запажање). Упркос томе, ја бар никад нисам смео с ума поучну историјску лекцију контекста и развоја овог погледа. Свакако, његов смирен и одмерен - мада несумњиво једак - начин излагања својих понекад искључивих и тврдих теза указивао је, ако већ ништа друго, на један добро промишљен и сазрео став. Како год да било - стичем утисак да је ово био врло поучан састанак за све, мада на крају оставља вероватно више отворених питања него одговора. Но, време нам је истекло: срдачно се опраштамо од преосвећеног епископа рашко-призренског и осталог грачаничког особља, враћамо у наши верни комби, и крећемо на дуги пут назад до Београда.

Напуштање покрајине подразумева још један административни прелаз, овог пута на североистоку код Мердара, и без степенастог проласка кроз ”север” под донекле ефективном контролом Србије. Ипак, све се обавља махом рутински, и крећемо према Прокупљу, најближем граду у ужој Србији на правцу до куће. Заустављамо се на локалном киоску брзе хране са класичног роштиља - последњи оброк пред завршну дуготрајну ноћну вожњу. Храна је укусна и делује аутентично; док одмереним али сигурним залогајима смањујем преостали део лепиње са добро зачињеним ћевапима и прилозима, гледам улицу около. Додуше, већ је и доста касно, но ипак призор ретко промичућих пролазника ове наизглед успаване паланке некако ми стоји у доста видној супротности с вревом јавних простора што их видесмо ових дана у местима са већином косовских Албанаца. Непријатне мисли - на тему „беле куге“ и других негативних демографских токова могуће будућности - кренуле су да се роје, али будући да је умор почео да савладава и мене као и остатак екипе, није их било тако тешко одагнати… и уступити место оном општем и позитивном осећају задовољства оствареном мисијом и драгоценим искуством доживљеним, ето, из прве руке.

Скоро четири сата доцније, комби се коначно зауставља испред моје зграде покрај Калемегдана. Час је готово истоветан - у праскозорје дугог ранолетњег дана - као у уводном пасусу. И ево, седамдесет два часа касније, гледам исти призор успаване куполе Патријаршије и звоника суседне Саборне цркве који полако израњају из мрака, и присећам се оних размишљања док сам чекао комби. Да није све ово био само сан? Међутим, чак и док се нечујно ушушкавам у кревет не бих ли ушићарио пар ваљаних сати одмора пре но што се раздани заозбиљно, постаје ми јасно да није - ипак је то све стварност, и захвалан сам што сам је постао свестан… Јава и реалност за све оне који се на неки начин поистовећују са српском народношћу, а заправо и шире. Јамачно, можда и превише сурова за већину оних који су приморани да је свакодневно доживљавају, али истовремено и једно отворено штиво, уз позив и изазов за све Србе и људе добре воље да га прочитају и схвате по сопственом нахођењу.

-- КРАЈ --