БЛАГО у Грачаници, 2021

Манастир Грачаница, у близини Липљана на Косову, последња је од монументалних задужбина краља Стефана Милутина. Подигнут на рушевинама некадашње цркве Пресвете Богородице, манастир је завршен 1321. године и посвећен првобитно Благовестима, а потом Успењу Пресвете Богородице. На западном зиду југоисточне капеле исписана је краљева повеља која садржи следеће речи: „Видех разрушење и пропадање храма Пресвете Богородице Грачанске, епископије липљанске, те саздах од темеља и живописах и украсих и унутра и споља ".

Када је екипа Фонда Благо посетила Грачаницу у јуну 2003. године, створили смо прву дигиталну колекцију манастира, документујући у целости архитектуру и унутрашњу декорацију цркве. У то време, дигитална фотографија је још била у повоју, и значај манастира за српско наслеђе и културу подразумевао је још једну експедицију у којој би биле коришћене најновије фото и видео камере, 3Д камере и дронови. Такође, чишћење фресака завршено 2018. године пружило је додатни повод за стварањем нове колекције која би верније пренела рад сликара из чувене солунске породице Астрапа заслужне за сликарство грачаничке цркве.

Наша екипа је поново отишла у Грачаницу почетком септембра 2021. године; овога пута придружиле су нам се колеге са Српске академије уметности и науке и Завода за заштиту споменика културе Србије, историчари уметности, професор Драган Војводић и Александра Давидов Темерински, конзерватор-истраживач, саветник.

Осим Грачанице, циљ нам је био и да направимо збирке групе цркава које се налазе на подручју Шар планине, у Средачкој и Сирнићкој Жупи, као и изоловану цркву у Црколезу. Више о овом делу наше експедиције биће речено у засебном извештају.

Као и увек, по благослову владике Теодосија, наши домаћини и партнери у овом подухвату били су манастир Грачаница, на челу са игуманијом Теодором, манастир Сушица, са игуманијом Ирином, манастир Светих Архангела, са игуманом Михајлом, као и бројни црквени настојатељи широм Косова и Метохије.

Наше путовање у Грачаницу 31. августа протекло је без већих проблема, осим на административном граничном прелазу, где је количина опреме коју смо доносили изазвала подозрење цариника. На срећу, све је прошло у најбољем реду, а у Грачаницу смо стигли око четири поподне. Број Ковид инфекција је у порасту због тога што многи који раде у страним земљама проводе лето на Косову. Суочили смо се са неким новим мерама у погледу ношења маски и полицијског часа у вечерњим сатима, што нас је спречило да радимо до касно, евентуално и током ноћи.

Због пандемије већи део екипе смо сместили у недавно изграђени Етно Конак. Будући на пар минута хода од манастира, представљао је идеално место, док су Ненад и Јелена боравили код старе пријатељице, мати Ирине, у манастиру Сушица, близу Грачанице.

Рад у манастиру значи прилагођавање распореду служби. Јутарња служба почиње у 7 часова, а вечерња молитва је у 18 часова. Монахиње, од којих смо неке већ познавали из претходне посете, биле су вољне да нам оставе цркву између тога и касније увече. Усаглашавање са богослужењима било је неопходно након што смо унели гломазну скелу за централну куполу цркве.

Сви су поранили на први дан посла. Након јутарње литургије, срели смо наше старе пријатеље, кустосе Грачанице, Бобана и Тирона, који су били од огромне помоћи у вези свега што је било потребно да се уради око цркве и манастира. Ћошак спољне припрате је ограђен за складиштење опреме, постављене су станице за пуњење и направљен је план за тај дан. Наши фотографи, Бранко и Зоран, одмах су започели рад на спољашњости цркве и доњим зонама фресака у унутрашњости. Владика Теодосије је био љубазан да пренесе скеле из манастира Дечани, које смо поподне искористили да употпунимо збирку фотографија спољне припрате.

С друге стране, наш главни инжењер Љубомир (Меда) Меденица, био је заузет припремањем скеле за следећи дан и заказивањем веће за куполу. Уз помоћ локалних извођача, у Приштини смо пронашли фирму у којој смо могли изнајмити и заказати постављање две скеле. Како је време било лепо, могли смо и да летимо дроном и снимимо грачаничко двориште и околину.

Другог дана рано ујутро донета је и постављена мања скела. Она иде само до 8 метара (24 стопе) и користила нам је да снимамо у вишим зонама централног, јужног и северног дела цркве. Такође је на точковима и довољно уска да може да стане у северне и јужне бочне бродове да бисмо могли да приступимо малим куполама Грачанице. Међутим, чак је и она захтевала расклапање и поновно постављање горњих делова због архитектонских препрека. Наша два локална тинејџера, Александар и Предраг, били су од огромне помоћи у обављању послова, монтажи и демонтажи, као и ношењу опреме.

Фотографи који су радили тог дана, Бранко Јовановић и Ненад Вукићевић, смењивали су се на скели, док је професор Војводић увек ту, пазећи да заједно са Даницом, пост-дипломцем Архитектонског факултета, документујемо сваку сцену и појединачну фигуру и да не пропустимо ништа. Око поднева стиже други део нашег тима из Завода за заштиту споменика културе Србије: Александра Давидов Темерински, историчар уметности, аутор изложбе о Грачаници која ће бити одржана у Галерији САНУ следеће године, са својим сарадницима, Зораном Мирчетићем, професионалним фотографом, који нам је био значајно појачање на овом путу, и Борјаном Шуваковић, дизајнером и архитектом која је прегледала материјал за изложбу.

На крају дана, спремни смо за малу куполу на југозападном углу цркве. Изазов је јер је приступ узак и не можемо подигнути скелу до врха. Донели смо посебну телескопску шипку, наместили камеру и светла и убацили камеру у куполу. Снимање је ишло спорије, али када смо се уходали, успели смо све да завршимо до вечерње службе.