Сиринићка жупа налази се у котлини реке Лепенац, на северним обронцима Шар-планине. Великим делом се поклапа са границама садашње општине Штрпце и обухвата 15 села: Севце, Јажинце, Готовушу, Драјковце, Фирају, Брод, Врбештицу, Доњу Битињу, Горњу Битињу, Сушиће, Коштањево, Вичу, Ижанце и Штрпце као административно седиште. Као једна од најстаријих средњовековних жупа, помиње се међу записима на крају рукописног јеванђеља из XIII века који се чува у Националној библиотеци Француске у Паризу (бр. 25). Такође се помиње у повељи Стефана Душана пиргу манастира Хиландара из 1331. године.

Из периода државне самосталности, немамо сачуваних трагова црквеног градитељства, док се најстарије цркве у овој области датују у период након обнове Пећке патријаршије 1557. Само је неколицина сачувала свој првобитни изглед из XVI и XVII века - Свети Никола и Црква Успења у Готовуши, као и Свети Теодор Тирон у Доњој Битињи. Већи део њих је преправљен, попут Светог Ђорђа у Горњој Битињи, Свете Петке у Беревцу, Светог Николе у Штрпцу, Светог Николе у Доњој Битињи и Светог Димитрија у Доњој Битињи, а неке су у потпуности обновљене или сачуване само у рушевинама. У питању су скромне, једнобродне цркве, којима су у каснијим периодима дограђиване припрате. Споља махом полигоналне апсиде на источној страни понекад су могле бити оживљене прислоњеним колонетама, као у Цркви Светог Николе у Штрпцу. Зидане су најчешће од ломљеног камена утопљеног у малтер, са спорадичном употребом опеке и сиге, док су фасаде најчешће биле омалтерисане.

Све цркве су биле живописане, премда је њихово сликарство веома слабо сачувано; многе од њих су преграђиване или пресликаване, а у некима су преостали само фрагменти првобитног сликарства. Због тога је тешко доносити процене и закључке када је у питању програм или иконографске специфичности њихове фреско- декорације. Оно што се може уочити је да су се у њиховом осликавању зографи придржавали схема присутних и у другим мањим црквама тог периода на територијама Пећке патријаршије, док су своје узоре свакако налазили у старијој византијској уметности XIV века. Готово по правилу, у конхама олтарских апсида била је представа Богородице раширених руку, негде у типу Знамења, са медаљоном на грудима у ком је приказан Христос који благосиља, као у Светом Теодору Тирону у Доњој Битињи, Светом Ђорђу у Горњој Битињи, Светом Николи и Богородичиној цркви у Готовуши. Ниске апсиде нису дозвољавале већи број композиција, тако да је у зони испод, сликана још само Служба архијереја. Понегде, као у Светом Теодору и Светом Николи у Готовуши, у олтарском простору су сликане сцене Благовести и Вазнесења које тематски припадају програму наоса и циклусу Великих празника.

Са појединих натписа сазнајемо да су за подизање и живописање цркава средства обезбеђивали сами мештани, који су црквама такође даривали иконе, али и воденице, њиве и ливаде, као извесни Никодим и Пртушин који су 1592. исте приложили цркви Светог Ђорђа у Горњој Битињи, како сазнајемо са уклесаног натписа на камену недалеко од цркве.