Цркву Светог Ђорђа, познату и као Руновића црква, подигла су браћа Руновић из Призрена у XV веку. Налази се у историјском језгру града, у порти саборног призренског храма, чији је патрон такође свети Ђорђе. Од средине XVIII века, када су Турци претворили цркву Богородице Љевишке, призренску катедралу, у џамију, до окончања радова на новом саборном храму Светог Ђорђа 1887. године мала црква породице Руновић служила је као катедрални храм. За време турске власти у њој су чувани богослужбени предмети и иконе из других градских цркава, а ту су пронађени и остаци каменог ктиторског натписа с поменом Драгослава и Беле Тутић из цркве Светог Николе из 1331/1332. године.

Црква Светог Ђорђа има правоугаону основу са апсидом која је споља тространа, а изнутра полукружна, и зидану Часну трпезу. На јужној страни налази се узан бочни брод. Храм је саграђен од ломљеног камена, док је опека употребљена само на западној фасади, око портала, као декоративни елемент. Оба брода засведена су полуобличастим сводовима, а двосливни кров цркве сада је покривен оловом. На северном зиду налазе се три велика полукружна отвора.

Живопис цркве Светог Ђорђа настао је у другој половини XVI столећа и сачуван је у олтару и на своду. У апсиди је представа Богородице која седи на престолу држећи малог Христа у крилу, а коју окружују два анђела, док је испод ње приказана Литургијска служба отаца цркве. У нишама ђаконикона и проскомидије налазе се ликови светих ђакона, до њих су свети столпници, а на тријумфалном луку представљени су Свети убрус и Благовести.

Средишњи део свода заузимају представе различитих видова Христа, као и приказ Хетимасије, док се на његовој јужној и западној страни у виду фриза нижу попрсја пророка, старозаветних отаца и светих песника. Испод њих су насликане сцене из циклуса Великих празника.

У Мартовском погрому 2004. године, када су у пожарима и разарањима страдале све призренске цркве, запаљен је и мали храм Светог Ђорђа. У њему је тада изгорело дрво за огрев које је Кфор ту био сместио. Црква је обновљена 2005–2008. године, а њене оштећене зидне слике, боја измењених под утицајем високе температуре, конзервирали су грчки стручњаци 2013. године.

Категорија: Евидентирана непокретна културна добра
Основ за упис у регистар: Решење Покрајинског завода за заштиту споменика културе у Приштини бр. 956 од 31. 12. 1964. Закон о заштити споменика културе (Сл. гласник НРС бр. 51/59).

ЛИТЕРАТУРА

Ђ. Бошковић, Белешке са путовања, Старинар 7 (1932) 120, сл. 44.
Н. Ђокић, Б. Надовеза, Цркве и манастири на Косову и Метохији у XIX веку Oставштина Немањића, Крушевац–Београд 2019, 166–168.
М. Ивановић, Црквени споменици XIII–XX века, in: Задужбине Косова Споменици и знамења српског народа, ed. А. Јевтић, Призрен–Београд 1987, 508–509.
В. Р. Петковић, Преглед црквених споменика кроз повесницу српског народа Београд 1950, 264.
Р. Петровић, Црква Св. Ђорђа Руновића у Призрену истраживачки и сликарско-конзерваторски радови 1995. године Гласник Друштва конзерватора Србије 20 (1996) 129–131.
Д. Радовановић, М. Ђекић, После усвајања Резолуције 1244 (1999–2017) in: Уметничко наслеђе српског народа на Косову и Метохији. Историја, идентитет, угроженост, заштита, ed. Д. Војводић, М. Марковић, Београд 2017, 396–397, 410 (бр. 66).