Призрен, царски град

Град Призрен, с једне стране затворен планинским масивима, док с друге сеже до југа метохијске равнице, насељаван је још од античких времена и развијан дуж тока реке Бистрице. Та трговачка и занатска варош, столећима на раскрсници караванских путева, подједнако је била изложена утицајима Истока и Запада.

О средњовековној прошлости Призрена и том граду као епископском седишту сведочи хрисовуља византијског цара Василија II издата 1019. године. Катедра призренског епископа, како говоре каснији писани документи, а у новије доба пронађени материјални извори, налазила се у базилици на чијим је остацима краљ Милутин подигао нов катедрални храм – цркву Богородице Љевишке.

Призрен је до почетка XIII века био под влашћу Византинаца, потом накратко Бугара, да би га већ у другој деценији XIII столећа у границе српске државе увео краљ Стефан Првовенчани. Године 1219. црква Богородице Љевишке била је епархијско седиште једне од најважнијих светосавских епископија аутокефалне Српске цркве. Захваљујући потомцима првовенчаног краља, свој зенит Призрен је достигао у XIV веку, а Душану и Урошу, царевима из куће Немањића, био је једна од престоница.

Монументалност и лепоту Богородице Љевишке, Милутинове призренске катедрале, засенило је место вечног покоја цара Душана – храм посвећен Светим арханђелима недалеко од Призрена. Ктиторске подухвате владара следила је и властела, те је у Призрену и његовој околини током XIV век века подигнуто и осликано неколико десетина храмова. Турци су освојили Призрен средином XV столећа. Српски храмови који нису у потпуности разрушени претварани су у џамије, а духовни живот Срба у Призрену за време турске владавине у једном периоду одвијао се само у невеликом храму Светог Ђорђа (Руновића цркви).

У послератној Југославији, с развојем службе заштите културних добара, и на српским средњовековним споменицима у Призрену спроводе се истраживачки и конзерваторски радови, а ти резултати допринели су и научним тумачењима архитектуре, скулптуре и сликарства српских храмова.

Крај XX и почетак XXI века донели су нове сукобе на Косову и Метохији, те су 1999. године између осталих, миниране и у потпуности порушене и две цркве у околини Призрена – Богородичина црква у Мушутишту и црква Светог Ђорђа у Речанима. У Мартовским нередима 2004. године неколико призренских храмова су сасвим уништени, а остали запаљени и тешко оштећени. Последице ових разарања нису у потпуности уклоњене ни конзерваторско-рестаураторским радовима спровођеним на тим споменицима током последње деценије.

Недовољно проучени и неадекватно документовани споменици губили су и губе своје вредности. Једино се стварањем потпуне дигиталне документације о српским црквама Призрена, њеној стучној и научној обради и савременој презентацији може допринети даљем проучавању, доступности и очувању те изузетно вредне а угрожене споменичке баштине. Због тога се Српско благо, у сарадњи са Одбором за изучавање Косова и Метохије САНУ, определило да документује и презентује призренске цркве Богородице Љевишке, Светог Спаса, Светог Николе (Тутића) и Светог Ђорђа (Руновића), посебно значајне за српску културу и уметност.