Манастир Пећка патријаршија на Косову и Метохији, један је од најзначајнијих средњовековних споменика српске културе и уметности. Од XIII века, седиште је српских архиепископа и патријарха. Црквени комплекс чине четири цркве које датирају из XIII и XIV столећа.
Током турске окупације српске државе манастирски комплекс претрпео је велика оштећења. Обновом српске црквене организације под патријархом Мaкаријем Соколовићем 1557. године, Пећка патријаршија је повратила своју духовну и политичку улогу и значај за српски народ. Тако је 1565. год. изнова осликана Данилова припрата, а обнављају се и иконостаси у пећким црквама. Другу, такође веома значајну обнову започео је патријарх Пајсије, када су 1620-1621. год. обновљене фреске у цркви Св. Димитрија, док се 1633 – 34. осликава западни део храма Св. Апостола, пошто су током турских разарања старе фреске претрпеле велика оштећења. Црква Св. Николе осликана је за време патријарха Максима 1673/74 год.
У аустро-турском рату крајем XVII века, Пећка патријаршија је поново претрпела велика оштећења. Манастирско благо је премештено у манастир Грачаницу и сакривено у једној од купола цркве, али су га Турци пронашли и опљачкали. 1689. год. пред најездом Турака, патријарх Арсеније III Чарнојевић био је приморан да напусти Пећку патријаршију и сигурност потражи у Београду. Када су Турци 1690. године заузели Београд, патријарх се са још 30 хиљада српских избеглица повукао у угарски део Аустро – Угарске царевине. У том периоду Пећка патријаршија је још једном опљачкана и оскрнављена. Још један аустро-турски рат 1737-1739. год. озбиљно је угрозио манастир, а патријарх Арсеније IV Јовановић са монасима напушта Пећку патријаршију и са преосталим благом одлази у Срем (Сремске Карловце). Још једно разарање манастир је претрпео од стране босанског Арслан паше 1831. године.
Најстарија црква у манастирском комплексу, црква Светих Апостола, по свој прилици је подигнута по замисли св. Саве. Олтарски и поткуполни простор са певницама најстарији су делови храма. Током каснијих радова, првенствено доградњом цркава уз јужну и северну страну Св. Апостола, западни део цркве изменио је свој првобитни изглед. Црква је саграђена од камена, била је омалтерисана и потом живописана. Најстарије фреске сачуване су у олтару и поткуполном простору и могу се датовати у период непосредно после 1234. године. Сложена тематика програма првобитног живописа указује на несумњиви утицај св. Саве и његовог наследника на архиепископском престолу Арсенија II. Пола столећа касније осликан је најзападнији део цркве Св. Апостола, највероватније по налогу краља Милутина и који између осталог укључује и портрете краљева Стефана Првовенчаног и Уроша I. Два пиластра и лук по средини дугачког средишњег брода цркве Св. Апостола осликани су за време патријарха Јоаникија, током пете или шесте деценије XIV века. Непосредно после 1354. год. у западном травеју цркве насликана је представа Успења – Смрти патријарха Јоаникија изнад његовог саркофага. Око 1620. год. сликар Георгије Митрофановић по налогу патријарха Пасија слика посмртни портрет патријарха Јована у ниши северног зида средишњег травеја цркве. Патријарх Пајсије је делимично финансирао и обнову оштећеног живописа 1636. У цркви Св. Апостола су сахрањењени архиепископ Арсеније I, Савa II и патријарх Јоаникије.
Ктитор цркве Св. Димитрија био је архиепископ Никодим (1317-1324). Црква има основу сведеног уписаног крста са пространом куполом и зидана је наизменичним слојевима камена и опеке, док је улаз у цркву уоквирен складним порталом од камена. Заслугом архиепископа Никодима храм је и живописан 1322/24 године, а фреске је за време патријарха Пасјија 1620/21 обновио у то време најпознатији српски сликар Лонгин. Између осталог, на фрескама цркве Св. Димитрија представљени су и драгоцени историјски портрети краља Стефана Дечанског, његовог сина – младог краља Душана, као и архиепископа Никодима, док су на своду западног травеја цркве представљена два српска Сабора. У храму су сахрањени архиепископ Никодим и патријарси Јефрем, Спиридон и Сава IV.
Црква посвећена Богородици Одигитрији изграђена је са јужне стране Св. Апостола око 1330. године. Задужбина је архиепископа Данила II и представља пандан цркви Св. Димитрија. Има основу развијеног уписаног крста, а осмострану куполу носе четири слободна ступца. Зидови од камена и опеке били су малтерисани, а бифоре на источној и јужној фасади цркве сасвим извесно имају готичке елементе. Убрзо по завршетку градње, црква је и осликана, а ктиторска композиција у западном делу храма потврђује да је архиепископ Данило II био и ктитор живописа.
Пространу припрату испред пећких цркава подигао је такође архиепископ Данило II тридесетих година XIV века. С почетка је била замишљена као са три стране отворен трем чију конструкцију је носило пет подупирача. Како је нартекс временом пропао и постао несигуран, лучни отвори су зазидани током обнове шездесетих година XVI века. Од првобитног сликарства припрате из времена архиепископа Данила мало је сачувано. Посебно је важна композиција Лоза Немањића у југозападном делу припрате, где су по вертикали представљени владари из династије Немањића – од родоначелника Стефана Немање до краља Душана. Од појединачних фигура посебно је занимљива и ретка представа Богородице Млекопитателнице. Пре 1375. године изнад каменог, такозваног "престола св. Саве", на пиластру уз улаз у цркву Св. Апостола представљен је св. Сава сигниран као патријарх, а не као архиепископ – што је био његов стварни чин у црквеној хијерархији. Остале фреске на своду и зидовима припрате насликане су 1565. год. и датирају из времена обнове Пећке патријаршије, а њихов поручилац је био патријарх Макарије Соколовић. Поред бројних стојећих фигура светитеља и српских црквених достојанственика у доњим зонама, на сводовима и зонама испод њих представљене су фигуре и сцене из Календара. Међу сликарима који су живописали припрату, био је и монах Лонгин, најчувенији српски живописац тога доба.
Црква Св. Николе је мала црква – параклис подигнут у време великих радова на манастирском комплексу током XIV века за време архиепископа Данила II. У основи је једнобродна грађевина са тространом апxpисдом и зидана је од камена и опеке. Бачвасти свод подупире лук који почива на два пиластра. Живопис из XIV века није сачуван, али је црква у потпуности осликана 1673/74 године. За живопис је био заслужан патријарх Максим – о чему сведочи у целини сачуван ктиторски натпис на западном зиду, а фреске је насликао познати српски сликар позног XVII столећа, зограф Радул. На ктиторској композицији на јужном зиду цркве представљен је св. Никола како Христу приводи патријарха Максима, док су на северном зиду представљени српски светитељи Симеон Немања и Сава, као и архиепископи Арсеније I и Данило II. На сводовима олтара и наоса осликан је циклус св. Николе, један од најразвијених у српској уметности уопште.
Комплекс манастира Пећке патријаршије био је заштићен бедемима са пет кула, од којих је једна, тзв. донжон кула била нарочито утврђена. Од првобитног утврђења и помоћних зграда данас су остали само темељи. Конаци из XIX века страдали су у пожару који су 1981. год. подметнули албански терористи; обновљен је 1983. године. Нова патријархова резиденција у североисточном делу манастирског дворишта завршена је 1991. године.
После I светског рата и уједињења српске цркве 1920. године, митрополит Димитрије је 1924. год. устоличен за патријарха обновљене српске Патријаршије. Од тада, сви изабрани патријарси устоличују се у овом манастиру. Пећка патријаршија је манастир под директном јурисдикцијом патријарха, што искључује надлежност регионалног епископа.
Пећка Патријаршија се налази близу града Пећ, југозападни део Косова и Метохије.
Погледај мапу свих локација БЛАГО колекција