Средњовековни
манастир Милешева

У средњовековној жупи Црној Стени, у Полимљу, основао је принц Владислав Немањић манастир Милешеву, око 1219. године. Владислав је био други син краља Стефана Првовенчаног и унук Стефана Немање, оснивача династије која је владала Србијом скоро 200 година. На српски престо Владислав је дошао 1234. године, после старијег брата Радослава и остао до 1243, кад га је предао трећем сину Стефана Првовенчаног - Урошу.

Главну манастирску цркву посветио је Вазнесењу Христовом и одредио је за свој маузолеј. Сахрањен је у јужном делу храма, испод ктиторске композипије, на којој је представљен с моделом цркве, коју дарује Христу посредством Богородице.

Није сачувано ниједно оновремено сведочанство о години изградње и осликавања цркве. Због тога се она одрећује посредно, на основу тумачења владарских портрета насликаних на зидовима цркве и много познијих записа.

На фрескама у старој припрати приказано је породично стабло Немањића. На источном зиду поворку предводи Немања, а до њега је тадашњи архиепископ српске цркве Сава. На северном зиду следе фигуре Стефана Првовенчаног, у то време краља Србије, затим његовог наследника и савладара Радослава и, на крају, принца Владислава с моделом цркве чији је ктитор. На јужном зиду, избледела фигура младог владара највероватније представља никејског цара Јована III Ватаца.

Узимајући у обзир да је Првовенчани умро 1228. године, да му је Радослав био савладар од 1220, а Јован Ватац ступио на византијски престо 1222, милешевске фреске су морале настати између 1222. и 1228. године. На оба модела цркве којe Владислав на фрескама држи у руци није насликана спољна припрата. Она је призидана после довршења главног дела храма, а пре 1237. године, вероватно још за живота Светог Саве, и по његовој замисли.

Убрзо после Савине смрти у Трнову у Бугарској, краљ Владислав му је у милешевској цркви припремио гроб и уз велике почасти пренео и сахранио. Недуго затим, мошти су му извађене из гроба и изложене у украшеном ћивоту „по сред свете и велике цркве”. То су забележили у биографијама Светог Саве његов савременик Доментијан и нешто касније Теодосије. Мошти првог српског архиепископа донеле су Милешеви велико поштовање и славу тако да се у каснијим списима она често назива манастиром Светога Саве.