Манастир Љубостиња налази се централној Србији, око 3 км удаљена од града Трстеника и ушћа љубостињске реке у Западну Мораву. Манастир је основала кнегиња Милица, супруга кнеза Лазара Хребељановића, у њему живела као монахиња Евгенија и по смрти била сахрањена у манастирском католикону посвећеном Успењу.

Није познато када је тачно ова црква подигнута нити које године је започето њено осликавање. Углавном се сматрало да је сазидана коју годину пре Косовског боја и да је осликавање започето непоредно пре тог трагичног догађаја. Ипак, изнете су и претпоставке да је црква настала након смрти кнеза Лазара и тешких година које су потом уследиле, можда тек око 1398. године, када је њихов син и наследник Стефан Лазаревић уредио односе са султаном Бајазитом. У прилог том становишту иде и чињеница да тело кнеза Лазара приликом преноса у његову задужбину, манастир Раваницу који се одиграо око две године након погибије на Косову пољу и који је детањно описан, није преноћило у манастиру Љубостињи, али јесте у манастиру Нова Павлица, који су подигли његови сестрићи, браћа Мусић.

Црква је саграђена у основи развијеног триконхоса, са куполом која почива на четири ступца и троделним олтарским простором на источној страни. Припрата, која је првобитно била отворена, засведена је слепим кубетом које се ослања непосредно на зидове. Са натписа који је урезан на прагу портала који из припрате води у наос, сазнајемо да ју је подигао протомајстор Раде Боровић. Црква је зидана притесаним каменом, док су фасаде премалтерисане и исликане да подражавју смењивање камена и опеке.

Богата архитектонска пластика карактеристична за моравску школу градитељства краси спољашност храма у виду кордонског венца, монофора и бифора, као и камених розета са исклесаним геометријским и вегетативним орнаментима.

Први слој живописа сачувао се у пандантифима, где се разазнају ликови двојице јеванђелиста са персонификацијама Премудрости, и доњем делу тамбура куполе над наосом, где су насликани пророци са свицима, а могуће је да су тад украшени и довратници врата северне певнице, као и лунете остала три портала припрате. У припрати су насликане нефигуралне представе, међу којима су и голготски крстови окружени врежама. С обзиром да су неки од натписа који прате сачуване фигуре исписани на грчком, могуће је да је сликар дошао из Византије.

Будући да је само започео осликавање цркве које је убрзо прекинуо, прибегло се поновном осликавању цркве, које се на основу ктитоских портрета на западном зиду припрате датује у период након 1402. године, када је Стефан Лазаревић добио титулу деспота, како је натписом обележен. Како је поред њега приказан и његов млађи брат Вук, извесно је да живопис завршен пре његове погибије 1410. године, свакако пре 1409. када је дошло до коначног размимоилажења међу браћом. У припрати су такође насликани и Васељенски сабори. У наосу се могу видети сцене из циклуса Великих празника, Христових чуда, као Христових страдања, као и стојеће фигуре и попрсја светитеља у медаљонима, док је сликарство у олтарском простору готово у потпуности уништено. Над лунетом портала који из припрате води у наос, сачуван је потпис зографа Макарија, који је руководио сликарском дружином која је заслужна за ове фреске.