Белу цркву у селу Карану код Ужица, посвећену Благовестима, подигао је у четвртој деценији XIV вeкa и потом фрескама украсио жупан Петар Брајан, властелин краља Душана, са женом Струјом и четири кћерке. У том подухвату придружило му се још неколико дародаваца, али о њима, као ни о Брајану и његовој породици, сем портрета у овој цркви, нема других података.

Цркву скромних размера, једнобродну, с куполом и три травеја, данас помало заклања касније дограђена припрата. Њена спољашњост је једноставних форми и без украса, а омалтерисана је и обојена у бело. Унутар цркве архитектура делује сложеније и ствара утисак како је храм знатно већи и виши но што изгледа споља, чему доприноси и живопис, па и знатно спуштен ниво пода.

Као ретко где, у каранској цркви затиче се и зидана олтарска преграда, добро очувана и прекривена фрескама са обе стране. Осим уобичајеног сликаног програма у Карану је, сасвим у складу с посветом цркве, насликан и веома опширан циклус посвећен Богородици.

Посебну вредност каранског живописа чине портрети српских историјских личности. У западном травеју цркве насликани су припадници владарске лозе Немањића - свети Симеон Немања, свети Сава и краљ Милутин, а низ је завршен портретима актуелне владарске породице, ликовима краља Душана и краљице Јелене.

Уз портрете актуелних владара - краља Душана и краљице Јелене, насликан је и портрет дечака што растом допире тек до Душанових бутина и кога су поједини истраживачи идентификовали као краљевића Уроша. Из тога произлази да је храм осликан после Душанове женидбе Јеленом (1332) и после рођења њиховог сина Уроша (1337), а пре 1346. године, јер су Душан и Јелена у натпису означени краљевским титулама, а не царским. При томе, у Душановом натпису, судећи по расположивом простору, не помињу се новоосвојене грчке области, уведене у српску владарску титулатуру 1343. године. Такође, како Урош ту није приказан у владарској ношњи младог краља, фреске су морале настати пре него што је крунисан за младог краља 1342/1343. године. Ово устаљено датовање, међутим, у новије време доведено је у питање тврдњом да Душанов син Урош не би био приказан без ореола и да стога то није његов портрет, већ представа извесног пажа, а могуће и сина жупана Петра Брајана. Сходно томе, карански живопис датован је у време између 1332. и 1337, то јест после Душанове женидбе Јеленом, а пре Урошевог рођења.

Врло су занимљиви и други карански портрети, бројни и распоређени по читавој цркви. Као најзаслужнији за настанак храма, у ктиторској композицији, смештеној наспрам портрета Немањића, приказани су жупан Петар Брајан, који у руци држи каранску цркву, и његова жена Струја са четири кћерке.

Нажалост, имена сликара који су осликали Белу цркву каранску нису позната, али је извесно да су били упућени у савремене културне и уметничке прилике и да су пратили и поједине новине у програмском, иконографском и стилском погледу. У ову невелику цркву сместили су богат сликани програм, прилагођен архитектонским формама, а истовремено су остварили и нека врло ретка и смела решења.

Одабрана литература о Белој цркви каранској

• М. Кашанин, Бела црква Каранска, Београд 1928, 115-221.
• С. Радојчић, Портрети српских владара у средњем веку, Скопље 1934, 50-51.
• С. Радојчић, Старо српско сликарство, Београд 1966, 142-143.
• Г. Бабић, Портрет краљевића Уроша у Белој цркви каранској, Зограф 2 (1967) 17-19.
• В. Ј. Ђурић, Византијске фреске у Југославији, Београд 1974, 62, 211.
• С. Мандић, Ктиторка из Беле цркве каранске, у: Древник, Београд 1975, 116-120.
• С. Мандић, Жупан Брајан из Карана, у: Чрте и резе, Београд 1981, 189-196.
• Историја Титовог Ужица, Титово Ужице 1989, 135-147 (Г. Томовић).
• И. М. Ђорђевић, Зидно сликарство српске властеле у доба Немањића, Београд 1994, 140-143.
• Д. Војводић, О живопису Беле цркве каранске и сувременом сликарству Рашке, Зограф 31 (2006-2007) 135-151.