Манастир Грачаница, у близини града Липљан у косовској области, једна је од последњих монументалних задужбина краља Стефана Уроша II Милутина Немањића. Црква, сада посвећене Успењу, подигнута је на остацима две старије цркве- раније из рановизантијског периода, и позније, Богородичине цркве, по свој прилици подигнуте у првој половини 13. века. Милутинова задужбина првобитно је била посвећена празнику Благовести и њена изградња завршена је пре 1321. Те године краљ Милитин издао је повељу манастиру која је исписана на западном зиду јужне капеле поред олтарског простора и која садржи следеће речи: "Видех разрушење и пад храма свете Богородице Грачанске, епископије липљанске, те га саздах од темеља и живописах, и украсих и изнутра и споља."

Спољна припрата и кула додате су неколико деценија касније да би се заштитиле фреске на западној фасади. Османлије су знатно оштетиле припрату у неколико наврата између 1379. и 1383, када је кула запаљена и и када је изгорела богата колекција рукописа и других драгоцених предмета. Спољна припрата је обновљена 1383. Грачаница је поново страдала у време око Боја на Косову 1389. Током османске власти, овај манастир је постао важан културни центар. Митрополит Никанор (1528-1555), основао је штампарију у Грачаници, једну од првих у српским земљама, а такође је за манастир набавио велики број рукописа и штампаних књига. Поручио је и две репрезентативне иконе Христа и Богородице на престолу, коју су део садашњег иконостаса. Царске двери поручио је 1564. године митрополит Дионисије, чија смрт је представљена међу фрескама у припрати. Највећи радови на обнови остварени су захваљујући патријарху Макарију Соколовићу. Отвори на спољној припрати су зазидани и нови живопис је осликан 1570. Захваљујући патријарху Пајсију, на цркву је постављен оловни кров, а 1620. је израђено велики иконостасни крст са Распећем. Манастир је био изложен новим страдањима крајем XVII века, током рата аустријско-турских разова. Одметник од порте, Јеген- паша, који је харао српским земљама, опљачкао је благо сакривено у цркви које је патријарх Арсеније III пренео из ризнице Пећке патријаршије у Грачаницу. Тешка времена наставила су се и током XVIII и прве половине XIX века, када је манастир у неколико наврата опустео и служио као парохијска црква. Локални самозвани господар Јашар-паша Џинић, који је терорисао народ и српске манастире и цркве, уклонио је мермерни под и оловни кров са грачаничке цркве да би опремио своју џамију и хамам. Чак и након што су Косово и Метохија ослобођени од турске власти после српске победе у Првом балканском рату 1912, Грачаница је трпела губитке, будући да су, неколико година касније, током Првог светског рата, бугарски војници опљачкали манастир и са собом понели велики број рукописа.

У периоду од 1957. и 1964. спроведена су археолошка истраживања на простору манастира, након чега су уследили радови на конзервацији цркве. Последња конзерваторска кампања обављана је од 2010. до 2018. на читавом зидном сликарству цркве. Од 2006, Грачаница је уписана на Унескову Листу Светске баштине, као део групе Средњовековни споменици Косова, на којој је заједно са Дечанима, Богородицом Љевишком и Пећком патријаршијом, који су, као и Грачаница, уписани на Листу Светске баштине у опасности.

Грачаница представља једно од ремек-дела не само српске средњовековне уметности већ и позновизантијске уметности и архитектуре уопште. Црква је петокуполна конструкција основе уписаног крста, са бочним капелама- параклисима, које су постављене на обе стране троделног олтарског простора, наосом, припратом, катихуменом изнад припорате и бочним бродовима. Стиче се утисак наглашене вертикалности, постигнут делимично распоредом купола и других архитектонских елемената. Црква је подигнута наизменичним слагањем опеке и камена. Спољну припрату која је додата накнадно формирају масивни ступци повезани аркадама, касније зазиданим, а током рестаураторских радова у XX веку, простори између стубова и стубаца су поново отворени и накнадно затворени стаклом.

Живопис у цркви је релативно добро очуван. Сматра се да га је израдио Михајло Астрапа, члан познате уметничке породице из Солуна, који је заслужан и за сликарство неких других задужбина краља Милутина. Извесно је да су га пратили помоћници, као и да је био вођен богословски поткованим саветником у одабиру појединих иконографских и програмских решења. Посебну пажњу завређују портрети краља Милутина и краљице Симониде са анђелима који носе круне изнад њих, док је темену лука приказан Христос како благосиља. Tема божанске потврде краљевске власти наставља се на суседном зиду на ком је приказана по први пут насликана Лоза Немањића, заснована на композицији Јесејеве лозе. Са друге стране, родитељи краља Милутина, краљица Јелена и краљ Урош су насликани у монашким ризама са Христом Емануилом који држи њихове велове. Наспрам њих, на западном зиду припрате, насликана је комплексна сцена Страшног суда, са представом рајског врта на зиду са друге стране улаза у цркву. У наосу су приказане опширне сцене из циклуса Великих празника, Христовог јавног деловања, као и Страдања и посмртних јављања, а знатан простор заузимају и многобројне сцене из Календара. Сцене из живота Светог Николе су насликане у северном параклису, док су у јужном приказане сцене из Старог Завета, као и живота Христа и Богородице.

Сачувале су се и фреске из 1570. у спољној припрати, осликане по наруџбини патријарха Макарија Соколовића. Нешто од сликарства у припрати потиче из позног XIV и раног XV века, попут сцена Христовог крштења, делова Богородичиног Акатиста и Васељенских сабора. Две теме доминирају припратом Грачанице: Доксологија Пресвете Богородице и процесија српских архиепископа од Светог Саве до Макарија Соколовића. Историјска композиција смрти митрополита грачаничког Дионисија заузима југоисточни део припрате.

У целости, фреско сликарство и архитектура грачаничке цркве представљају неке од највиших домета српске средњовековне уметности, који привлаче велики број посетилаца из читавог света, као и пажњу истраживача који су посвећени њиховом проучавању.