Манастир Светих Арханђела налази се у долини реке Бистрице, неких 2,5 км од града Призрена. Задужбина је цара Душана, који је манастир даровао бројним поклонима и имањима и главну манастирску цркву наменио да служи као његов маузолеј. Подигнута у периоду између 1343 и 1352. године, црква је била монументална грађевина основе уписаног крста са импозантном дванаестостраном средишњом куполом и највероватније четири споредне куполе мањих димензија. Са источне стране се налазио троделни олтарски простор, док је на западној страни била изграђена узана припрата. Манастир је поседовао и трпезарију, конаке, параклис посвећен Светом Николи, бедеме, као и утврђење на стени изнад манастира, Вишеград, које је цар поклонио манастиру.
Средином XV века, са доласком Турака Османлија, манастир је знатно осиромашио, претрпео прва страдања када је и царски гроб опљачкан, и био је готово руиниран, како преносе писани извори тог времена. На кратко је обновљен, али по свој прилици до средине XVI века опустео. Софи Синан Паша, од камена са рушевина Светих Aрханђела, саградио је своју џамију у Призрену 1615. године
Прва организована археолошка искпоповања на простору манастира Свети Арханђели обављена су 1927. године под вођством Радослава Грујића. Тада је, у југозападном делу наоса, откривен гроб цара Душана са његовим остацима, наткривен плочом од белог мермера са лежећом фигуром цара у високом рељефу, по узору на западне gisant скулптуре. И остали делови декорације католикона су том приликом пронађени, попут декоративног мермерног пода рађеног техником инкрустације, фрагмената живописа и камене пластике. Готово све остатке украса, професор Грујић је однео у тада најближи музеј у Скопљу, где се махом и данас налазе. Од 1961 до 1965. године трајала су додатна ископавања и конзерваторски радови на манастиру под руководством Слободана Ненадовића. Од почетка 90-их година XX века појављују се иницијативе за обновом манастира, и општежиће бива поново успостављено у Светим Арханђелима 1998. године. На жалост, манастир је био мета напада 1999. године и спаљен је 2004. током мартовских нереде. Захваљујући труду архимандрита Михаила и његовог братства, манастир је и данас активан.
